[ PUTOVANJA ] 04 Septembar, 2008 07:00

Nilesh i ja na aerodromu u Bombay-u, nakon sletanja 

Dolazak u Indiju kao bum u glavu, grom iz vedra neba. Blagi osećaj nesigurnosti ubrzo je zamenio moj poznati odbrambeni stav... blago pognuta glava, oštar pogled ispod obrva i istaknuta široka ramena kao pretnja potencijalnom nepoželjnom sagovorniku. Moj kontakt se uspavao u klimatizovanoj sobi aerodromskog hotela, tako da sam na njegov dolazak čekao čitavih sat vremena. To sam vreme iskoristio za objašnjavanje dosadnom aerodromskom osoblju da ne želim hotel, taksi ili menjačnicu jer imam pratioca na daljem putu za Jamnagar....karta je bila kod njega, što je dodatno otežavalo situaciju. Morao sam da se branim i od lokalnih prevaranata, lovce na laku zaradu od nesnalažljivih i uplašenih turista, kojih definitivno ima svuda i koji se okupljaju oko aerodroma, železničkih i autobuskih stanica. Srećom, takvi ljudi se prepoznaju po neispavanom pogledu i odeći koju nose i koja je uglavnom lošija od odeće ostalih ljudi u okruženju. Kako je vreme odmicalo i jedni i drugi postajali su agresivniji u svojoj želji da mi pomognu za tek nekoliko desetina rupija. Pošto mi je već svega bilo dosta, zauzeo sam odbrambeni stav i uz povišeni ton upitao u čemu je problem!? Iznenađeni prevaranti, ustuknuli su pomalo uplašeni jačinom mog glasa što sam dodatno iskoristio za „gledaj svoja posla i ostavi me na miru“. Još pola sata sam čekao Virata da dođe, jedva smo se našli iako je imao moju sliku, ali dobra je stvar što se tih pola sata nijedan od mnogobrojnih službenika ili prevaranata nije usudio da me išta pita. Dobro je pomislih, bar sam tu dobro prošao. Iskoristio sam to vreme za pokoju fotku:

 

Fiat (TATA) iz 1958 godine....

Nije sve tako loše ovde....većina ljudi je prijatna i rado izlazi u susret i pomaže u slučaju nedoumice. Prelazak sa međunarodnog na domaći aerodorom protekao je dosta brzo, iako imam utisak da su mnogo veće birokrate nego mi. Čekanje na let za Jamnagar skratio sam čitanjem pošte i pričom o poslu, tako da sam pola stvari već obavio unapred.

Prosjaka je na svakom koraku, iako nemaju od koga da isprose jer je Indija jako siromašna zemlja, barem naizgled. Ono što sam saznao od prijatelja iz aviona, a isto mi je potvrdio i Virat jeste da ljudi u Indiji, čak i kada imaju to i ne pokazuju. Koliko god da su imućni, nastavljaju normalan život bez preteranog eksponiranja... we do not want to show of with our money, govorio je moj pratioc.

[ PUTOVANJA ] 03 Septembar, 2008 07:03

Eto, još jedan u nizu poslovnih puteva je prošao. Nakon nekoliko putovanja po Evropi odlazim u jednu sasvim drugačiju, misterioznu i egzotičnu zemlju - Indiju. Ovaj put išao sam u Jamnagar radi ugovaranja novog posla, ovog puta ne kao prodavac, već kao kupac. Putovanje je započeto sa aerodroma Nikola Tesla u Beogradu, preko Istambula za (Mumbai) Bombay gde će me sačekati direktor kompanije, Virat Rabadia. Sam let do Istambula je bio poprilično dosadan, Istambul – predivan iz aviona, grad na takvom mestu da ga sa obe strane opasuje predivno more. Sunčan i vedar dan još je pojačao moje oduševljenje morem i gradom.

Čekanje aviona za Bombay sam skratio pričom sa dvojicom naših ljudi, „fudbalskih stručnjaka“ koji su krenuli u pečalbu ne bili stekli fudbasko ime....izabrali su Kuwait. Po njihovoj priči shvatio sam da njihov najbolji klub vodi naš čovek i da su spremni na angažman od godinu dana. Goran, jedan od dvojice momaka je magistar na polju fizičke spreme, ali nažalost po njegovim rečima naši ljudi ne prepoznaju kvalitet kondicionog treninga. Nažalost naši „fudbalski ljudi“ smatraju da je isto vikati „trči stoko“ i organizovati kondicione treninge sa nutricionističkom ishranom... Pozdravili smo se i poželeli jedan drugom sreću i uspeh....a kako bi drugačije

Avion za Bombay – blagi očaj, čim smo krenuli otpao je jedan deo sa tavanice, ali su ga spretne stjuardese ubrzo vratile na mesto. Sa osam mesta u redu i dva reda za prolaz, ovaj avion je najveći u kom sam putovao do sada. Od spavanja kojem sam se nadao nije bilo ništa – šanse su jednake nuli da se uopšte smestim u položaj koji bi mi omogućio iole sna... Jedna od stjuardesa Turkish Airlansa svojim ponašanjem iritirala je putnike tokom leta. Nadrndana, nenasmejana i suviše oštra u obraćanju putnicima ubrzo je bila tiha kao bubica, da li zato što je kazaljka na satu pokazivala ponoć ili zbog šale she didnt do it last night - rečenica koja je nasmejala pola aviona, neprijatna stjuardesa se nije više pojavljivala u našem delu aviona. Tokom leta sam upoznao dva Indijca...jedan od njih se, gle čuda, bavi distribucijom elektro opreme, porazgovarali smo i otvorili mogućnost neke saradnje....u svakom slučaju nastavićemo kontakt. Drugi Indijac po imenu Nilesh je budući doktor, studira u Rusiji. Provodili smo vreme zbijajući šale i razmenjujući iskustva te je let relativno brzo prošao, a poznato je i da je vreme relativna stvar. Od Nilesha sam dosta saznao u Indiji, kulturi, običajima i religiji. Spomenuo sam i Boliwood, dobio dva filma koja ću obavezno pogledati obzirom da su hit u Indiji i otvorio potpuno novu temu za razgovor...od Boliwooda, preko fudbala, tenisa, filmova – do Bombaya. Sleteli smo nakon 6,5 sati leta...

«Prethodni   1 2