Let za Janmagar trajao je oko 50 minuta....hrana poslužena u avionu je bila predivna i obilna, što je redak slučaj. Sleteli smo na lokalni aerodrom, mali objekat pre je potsećao na ispostavu policijske stanice nego na aerodromsku zgradu....  

Jamnagarski aerodrom 



Trava je barem lepo sređena....

Na izlazu nas je sačekao službeni vozač hotela u kom sam odseo, do grada je bilo oko desetak kilometara i oko dvadeset minuta vožnje. Vozila čak i gora nego ona viđena u Bombayu, vozi se levom stranom što mi dodatno otežava pregled situacije, iako sam iskusan vozač nisam siguran da bih bez preke potrebe ili nužde ulazio u kola na mesto vozača.

 

Policije i saobraćajaca na putu nema, iako je nepregledno i velika je gužva u saobraćaju naš vozač je znao šta radi i dosta smo lako stigli do hotela. Ono što me je istovremeno i fasciniralo i zbunjivalo je veliki broj krava (znam da je krava njihova sveta životinja, ali opet....) koje slobodno šetaju svuda naokolo. Iako su haos i gužva u saobraćaju očigledni, sirene i nervozni pokreti staju kada krava odluči da pređe ulicu. Ovde se krave ne plaše vozila i pored sve gužve, nedostatka semafora i saobraćajaca, tu su krave da naprave još veću pometnju. Neko ima krave, neko saobraćajce MUP-a.

Enerijer hotela u kojem sam odseo, za razliku od ruinirane spoljašnjosti, bio je veoma lepo uređen, sa starim ali očuvanim nameštajem od punog drveta i velikim predvorjem. Soba „ROYAL SUIT“ sa predivnim nameštajem, dva klima uređaja, ogromnim krevetom i zavesama. Jedva sam čekao da se pozdravim sa domaćinom i ulužnim batlerom kako bih mogao da se istuširam i legnem da odspavam.

 

Dogovorili smo se da se nađemo u 19h i odemo na večeru i obilazak grada... i kupovinu. S obzirom da su cene tehnike u Indiji oko 25% jeftinije nego kod nas pazario sam preko potreban mobilni telefon. Stari je otkazao i vreme je bilo za novi.

Nakon kupovine telefona, zamolio sam Virata da me odveze do mesta gde mogu kupiti devojci nekoliko lepih stvari. Uz pomoć opcije „pozovi suprugu“ došli smo do jednog dela grada gde trgovci prodaju isključivo žensku odeću. Ušli smo u radnju pridržavajući se njihovih običaja.... nakon izuvanja seli na meki ćilibar gde smo počeli „pregovore“. Indijski prodavci izuzetno poznaju žensku potrebu za kupovinom te na taj način otvaraju mogućnost da žena sedne i da počne da bira ono što joj se dopada. Neretko se desi da žena prezadovoljna ode kući sa gomilom odeće koju nije imala nameru kupiti, ali ne čini je odeća srećnom već čin kupovine.

Elem, čim smo seli vešti prodavac je uz nekoliko kratkih pitanja procenio moje potrebe i kao na traku, jednu na drugu počeo da baca ručno tkane komade robe. Ja sam onako sedeći izabrao nekoliko komada odeće planirajući da od tih nekoliko izaberem jedan do dva komada.... cvrc brajko, nema šanse. Cenkali smo se na kraju oko desetak minuta dok mi nije prodao sve što sam izabrao, a ja sam bio srećan zbog dobre kupovine. Volim kada usrećim devojku i donesem joj lepe i unikatne poklone.