[ PUTOVANJA ] 09 Septembar, 2008 07:00

Na Istambulski aerodrom Ataturk sleteli smo bez većih trzavica i obzirom da sam imao tri sata vremena do poletanja ka Beogradu obišao sam sve duty free prodavnice.

Pokupio sam nekoliko lepih stvari da obradujem najbliže, uzeo kafu i sendvič (da, ponovo sam ogladneo)....dve flašice vode i sačekao let za Beograd. U međuvremenu, dok sam na jednom od mnogobrojnih ekrana tražio broj izlaza za moj let primetio sam da ova avio kompanija leti i za Prištinu... ko će kome, nego svoj svome.


 

Nas su naravno „bacili“ na izlaz 312, odnosno poslednji izlaz odakle se ne spuštate direktno u avion već vas autobus vozi do aviona koji čeka na pisti i tek onda se penjete u avion. U ovom manjem avionu, koji je leteo za Beograd, stjuardese su bile još neljubaznije i nešto ružnije. Nakon poletanja uspeo sam da uslikam Istambul i nebo iznad Istambula...


Istanbul iz aviona


Istanbul iz aviona


Bosfor

Kao i obično, na putovanjima volim da pročitam zanimljivosti iz magazina koji se dele u svakom avionu, ovaj put je to bio magazin SkyLife, izdanje za Jul 2008. Naišao sam na tekst o Prištini kao najmlađem glavnom gradu na svetu, izuzetno interesantan tekst za nas u Srbiji, pogotovo kada znamo šta se sve dešavalo u poslednje vreme. U tekstu se navodi da istorija Kosova i Prištine datira još od Otomanskog carstva gde je nakon pobede u "borbi na Kosovu" Turski vojskovođa Murat izvukao svoj mač i SAM SEBE UBIO. Da priča ne bude bez podrške, izvolite link ka internet izdanju magazina http://www.turkishairlines.com/en-int/skylife/2008/july/articles/prishtina.aspx i tekstu pod naslovom Prishtina - The world's youngest capital. Kopirajte link u Vaš browser i pogledajte tekst ukoliko Vas interesuje. Ja sam poslao mail magazinu, Turkish Airlines-u, našoj ambasadi i svim domaćim novinama. Očajno je što je jedino Politika izbacila jedan kratak tekst u ribrici među nama, niko pod ovim nebom nije bio zainteresovan za ovo prekrajanje istorije, sem mene i namćora sa sajta http://www.bg-setac.com/.... Namćore, hvala ti na podršci!!!


Pred sam kraj leta uslikao sam našu lepu Srbiju ... meni je prelepa




Nakon sletanja osetio sam veliko olakšanje, još jedna epizoda je završena. Bilo je naporno, umoran sam i neispavan, ali je iskustvo koje nosim iz Indije nezamenljivo.

Indija, kakvu sam ja upoznao je prljava i siromašna, neotkrivena i jedinstvena; prijateljski nastrojena i tolerantna. Što se tiče razvoja, Indija poseduje izuzetne mogućnosti za razvoj privrede. Gudžarat je industrijski najrazvijenija i najprosperitetnija oblast sa oko 20% ukupne indijske industrijske proizvodnje. Izvoz Gudžarata je 21% indijskog izvoza. Ljudi su uglavnom prijatni i ljubazni, hrana je fantastična – pikantna i ljuta, baš onako kako ja volim. Kupio sam nekoliko začina i nadam se da ću u skorije vreme spremiti neki obrok. Možda pronađem na blogu kod domaćice nešto interesantno, ako ne tu je ovek moj stari dobri prijatelj „čika google“.

[ PUTOVANJA ] 08 Septembar, 2008 07:00

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAA... let je pomeren za četrdeset minuta, tako da ću u Bombay stići tek u 22:30...., što otprilike znači da neću imati vremena da se naspavam, biti će dobro ako uhvatim tri sata sna.

Po „planu“ stigoh u Bombay, 22:32...u sobi sam u 23:00...ustajem u 2:00, tuširam se hladnom vodom... spavao sam jedva dva sata pošto nisam mogao da zaspim od buke automobila, ali nekako uspevam da pronađem svojih pet minuta uživanja uz topao Indijski čaj, naravno u Engleskom stilu – čaj s mlekom.

Opušta me na kratko, teram dalje. Kreten sa recepcije je pogrešno obavešten tako da na aerodrom stižem čitav sat ranije.... i naravno da sam nervozan. U poslednja tri dana, od petka u 09:00AM do ovog momenta kada pišem utiske o čitavom putovanju, odnosno ponedeljka u 04:00AM spavao sam svega 13 sati. Četiri po dolasku u Jamnagar, lepih, blaženih sedam sati subotu veče i jedva dva sata noćas. Očekuje me još 14 sati putovanja od Bombaya do Beograda preko Istanbula, a ne verujem da ću imati mogućnosti da spavam u onom bučnom avionu. Čak je i ekipa stjuardesa ista, evo malopre su protutnjale pored mene kao konjica na štiklama, uključujući i nadrndanu.... izgleda da she didnt do it last night nema veze sa njenim ponašanjem, nekako imam utisak da je to samo odmbrambeni mehanizam...možda je nova pa želi da izgleda ozbiljno, ali devojka je potpuno pogrešila stav pa deluje opasno. Otkud znam...razmišljam, prekraćujem vreme pisanjem i sumiranjem utisaka... Bombay ovo, Bombay ono, a ja sam od Bombaya video samo „B“... i to iz aviona.

Avion je poleteo na vreme, jedva sam dočekao ukrcavanje. Sve što me moglo sastaviti – sastavilo me dobrano. Nenormalno umoran i krvoločno nervozan, sve mi se činilo da bi mogao da nalupam nekog... stjuardese isto tako nadrndane, bez osmeha koji bi valjda mogao ublažiti čitavu situaciju.

Jesam nervozan i besan, znam da sve deluje mnogo teže nego što izgleda, ali činjenica je da stjuardese nemaju ni trunku onog ponašanja koje bi trebalo da imaju. Tokom karijere leteo sam avionima JATa, Lufthanse, Jet Airwaysa, Turkish Airwaysa i Air India. Singapurski Jet Airways ima veoma lepe stuardese, Lufthansa najprijatnije i veoma uslužne, JAT ima odlične pilote, Air India tek treba da napreduje, ali Turkish Airways ima najneljubaznije stjuardese sa kojima sam imao priliku da putujem.

Ako želite da se naspavate u avionu, morate da budete snalažljivi (ili bezobrazni). Odmah nakon poletanja, pogledao unazad i video nekoliko potpuno praznih redova. Nisam ni sekunde čekao već sam pokupio svoje stvari i zauzeo tri sedišta... naravno odabrao sam ona između kojih naslon za ruke može da se podigne. Udobno sam se smestio, namestio dva ćebeta ispod sebe i tri jastuka pod glavu i nakon kraćeg razgovora sa stjuardesom zaspao i NAPOKON SE NASPAVAO!!! Ne mogu opisati zadovoljstvo koje sam imao nakon buđenja.... nekih sat vremena pre sletanja poslužen je ukusan doručak, taman da nadoknadim izgubljenu energiju i napunim baterije. Nakon doručka još sam se malo izležavao....ejjj, izležavao sam se u avionu...hehehe. Sreća, sreća, radost – uživancija.

[ PUTOVANJA ] 07 Septembar, 2008 07:01

Nakon jutarnjeg tuširanja i obilnog, pikantnog doručka krenuli smo put firme, napokon. Kažem napokon jer je i čitav moj dolazak u ovo „bogu iza tregera mesto“ je u suštini poslovni put radi ugovaranja posla, pregleda fabrike, utvrđivanja kvaliteta izrade i potvrde uzoraka. Više od tri sata smo se zadržali u fabrici, sve detalje ugovora smo sa lakoćom pregledali i složili se oko svih potencijalnih nedoumica. Proizvodni pogon smo obilazili polako, Virat mi je pokazivao sve detalje vezane za proizvodnju mesinganih klema, način izrade i iscrpno odgovarao na sva moja pitanja. Uzeo sam u ruke nekoliko nasumice izabranih komada i detaljno ih premerio kako bi se uverio da je kvalitet proizvoda odgovarajući i prema našim zahtevima. Ono što me je oduševilo je njihova preciznost u radu, kao i sama brzina izrade. Koristeći jednostavne tehnologije, veliki broj zaposlenih i prilično jeftine, krajnje jednostavne mašine, na kraju procesa proizvodnje dobijaju se izuzetno precizni komadi, u šta sam se i sam uverio.

Nakon toga odvezli smo se do obližnje livnice za proizvodnju mesinga. Nisam se mogao načuditi kako se u tako jadnom okruženju nalazi izuzetno dobra livnica mesinga. Navodno se svaki put se prilikom proizvodnje legure uzima uzorak radi testiranje i provere kvaliteta i sastava materijala, ali to mogu da pričaju nekom drugom – znam da je to rečeno tek onako usput kako bih dobio utisak da su poslovni. Tek nakon toga kreće se u proizvodnju ekstrudiranih mesinganih šipki koje se kasnije po potrebi i nameni prerađuju u gotove proizvode. Nadam se da ćemo dugo sarađivati.

Ubrzo nakon napuštanja livnice stigli smo u hotel Aram gde sam pokupio stvari i spakovao se za polazak.... dalje me put vodi u Rajkot, grad veći od Jamnagara odakle imam let za Bombay. Usput sam upoznao i Viratovu suprugu i sina, pošli su sa nama pošto njeni roditelji žive u Rajkotu i to joj je prilika da ih vidi.Putovali smo nešto više od dva sata, usput viđajući krave, kamile i krave..


Vožnja je bila prijatna, razgovor opušten... Dogovor je bio da prvo odemo u luksizni hotel na ručak, zatim da odvezemo njegovu suprugu i sina kod babe i dede i na kraju odemo na aerodorom. Pre toga smo svratili u prodavnicu lokalnih specijalliteta i slatkiša.

 


Plan je u međuvremeno izmanjen te smo nakon ručka otišli u šoping... i jedino što potseća na (j)evropu su tržni centri.

Ništa nije baš tako jeftino kao što sam mogao pročitati pre putovanja, informišući se o Indiji na raznim web stranicama. I pored toga kupio sam nekoliko sitnica, dva lepa pamučna šortsa, farmerke od svega osam eura i gomilu slatkiša, uglavnom za kolege iz firme. Već kad ne mogu da idu u sve te silne zemlje koje obilazim, volim da ih obradujem ponekim slatkim specijalitetom.

Inače, unutrašnjost objekata u Indiji je prelepa, misteriozna i ponegde, kao što je to slučaj sa tržnim centrima, proevropska. Ali u svakom slučaju u potpunoj suprotnosti sa prašnjavim ulicama grada.

Ali krava, bivola i ostalih rogativ stvorova ima svuda i na svakom ćošku

Nakon pakovanja kofera čekao sam na aerodromu Rajkot i let za Bombay. Napolju grmi i pljušti kao iz dva kabla, a kako i ne bi.... ovo doba godine je monsunsko doba. U Indiji postoje samo tri godišnja doba.... leto, zima i doba monsuna.

[ PUTOVANJA ] 06 Septembar, 2008 07:00

Nakon kupovine pošli smo u jedan predivan restoran sa dobrom domaćom kuhinjom i dok se vazduhom se provlačio miris gotove hrane bio sam uveren da smo došli da pravo mesto. Pored imena svakog jela postoje i slike papričice čija boja označava zaljućenost hrane. Želeći da probam nove ukuse ostavio sam domaćinu izbor jela, s tim da sam napomenuo da želim da probam začinjeno i ljuto (najljuće)... i nisam pogrešio. Ne znam ni šta sam jeo, znam samo da je sve povrće, ukuvano sa velikom količinom začina iz kojih sam mogao samo da izvučem ukuse karija i čili papričice. Virat se čudio kako mogu da pojedem tako ljuto, ali Virat ne zna da ja obožavam ljute feferone i papričice... elem, uz obrok sam pojeo i dodatno tri čili papričice, tek da se dokažem još malo. Čak sam jedno vreme pomislio da će mi možda i biti loše od toliko ljute hrane, al evo me živ zdrav i opet gladan. Poznato je da ljuto podstiče apetit....

Eh.....nakon večere i lagane šetnje završili smo veče u „Indian sports club“-u čiji je Virat član od svoje petnaeste godine. Odigrali smo partiju snookera, zamalo da ga pobedim...izgubio sam šest poena ne znajući sva pravila igre iako sam dve kugle pre kraja igre vodio za pet poena. Eto...izgubih za malo...ccc. To mi i nije tako teško palo nakon što sam dobio pohvale posmatrača za pruženu odličnu partiju snooker-a uz rečenicu: eto, zamalo da pobediš bivšeg šampiona Jamnagara. Kasnije sam saznao da Jamnagar, za koji svi kažu da je mali grad, ima pola miliona stanovnika i da je Virat dve godine za redom bio šampion u snooker-u. Tu sam se setio vica o Perici kad je rekao mami da je zamalo dobio peticu u školi...al eto, dobio je Joca koji sedi pored njega.


Za one koji ne znaju šta je snooker:

Snuker (eng. Snooker) je bilijarska igra, najviše popularna u Velikoj Britaniji, Australiji i nekim delovima Azije. Igra se na stolu s razmerom 12 puta 6 futa (približno 366 cm puta 183 cm). Sto ima šest rupa - po jednu na svakom uglu i još dve na sredini dužnih strana. Igra se sa bilijarskim štapom, jednom belom kuglicom („kju bol“), 15 crvenih i 6 šarenih (žuta, zelena, braon, civa, roza i crna) kuglica. Svaka kuglica nosi različit broj poena: crvene nose po 1 poen, a šarene od 2 do 7 (žuta 2, zelena 3, braon 4, siva 5, roza 6 i crna 7). Crvene kuglice se ubacuju pomoću bele kuglice. Posle svake ubačene crvene kuglice, ubacuje se jedna od šarenih. Svaka šarena kuglica ima svoje mesto na stolu i kada se ubaci u rupu vraća se na probitnu poziciju. Crvene se ne vraćaju posle ubacivanja u rupu. Kada na stolu nema više crvenih kuglica, onda se šarene ubacuju po redu, od žute do crne. Krajnji cilj partije je da igrač osvoji više poena od protivnika. Maksimalan broj bodova u toku partije koje igrač može da osvoji je 147.


 

Lepo smo se pozdravili, dogovorili za sledeći dan... ja sam otišao u sobu da ostavim stvari i zatim na sveži ananas u malu prodavnicu koju sam video usput. Obećao sam sebi da ću probati i kokosovo mleko... ili kako je ovde zovu kokosova voda, što mi je i pošlo za rukom sledećeg dana. Ko nije pio neka slobodno proba, eto ja sam naprimer ovo piće probao tri puta, prvi put, zadnji put i nikada više. Očajnog ukusa, više potseća na ustajalu vodu nego na neko ukusno piće...

[ PUTOVANJA ] 05 Septembar, 2008 07:00

Let za Janmagar trajao je oko 50 minuta....hrana poslužena u avionu je bila predivna i obilna, što je redak slučaj. Sleteli smo na lokalni aerodrom, mali objekat pre je potsećao na ispostavu policijske stanice nego na aerodromsku zgradu....  

Jamnagarski aerodrom 



Trava je barem lepo sređena....

Na izlazu nas je sačekao službeni vozač hotela u kom sam odseo, do grada je bilo oko desetak kilometara i oko dvadeset minuta vožnje. Vozila čak i gora nego ona viđena u Bombayu, vozi se levom stranom što mi dodatno otežava pregled situacije, iako sam iskusan vozač nisam siguran da bih bez preke potrebe ili nužde ulazio u kola na mesto vozača.

 

Policije i saobraćajaca na putu nema, iako je nepregledno i velika je gužva u saobraćaju naš vozač je znao šta radi i dosta smo lako stigli do hotela. Ono što me je istovremeno i fasciniralo i zbunjivalo je veliki broj krava (znam da je krava njihova sveta životinja, ali opet....) koje slobodno šetaju svuda naokolo. Iako su haos i gužva u saobraćaju očigledni, sirene i nervozni pokreti staju kada krava odluči da pređe ulicu. Ovde se krave ne plaše vozila i pored sve gužve, nedostatka semafora i saobraćajaca, tu su krave da naprave još veću pometnju. Neko ima krave, neko saobraćajce MUP-a.

Enerijer hotela u kojem sam odseo, za razliku od ruinirane spoljašnjosti, bio je veoma lepo uređen, sa starim ali očuvanim nameštajem od punog drveta i velikim predvorjem. Soba „ROYAL SUIT“ sa predivnim nameštajem, dva klima uređaja, ogromnim krevetom i zavesama. Jedva sam čekao da se pozdravim sa domaćinom i ulužnim batlerom kako bih mogao da se istuširam i legnem da odspavam.

 

Dogovorili smo se da se nađemo u 19h i odemo na večeru i obilazak grada... i kupovinu. S obzirom da su cene tehnike u Indiji oko 25% jeftinije nego kod nas pazario sam preko potreban mobilni telefon. Stari je otkazao i vreme je bilo za novi.

Nakon kupovine telefona, zamolio sam Virata da me odveze do mesta gde mogu kupiti devojci nekoliko lepih stvari. Uz pomoć opcije „pozovi suprugu“ došli smo do jednog dela grada gde trgovci prodaju isključivo žensku odeću. Ušli smo u radnju pridržavajući se njihovih običaja.... nakon izuvanja seli na meki ćilibar gde smo počeli „pregovore“. Indijski prodavci izuzetno poznaju žensku potrebu za kupovinom te na taj način otvaraju mogućnost da žena sedne i da počne da bira ono što joj se dopada. Neretko se desi da žena prezadovoljna ode kući sa gomilom odeće koju nije imala nameru kupiti, ali ne čini je odeća srećnom već čin kupovine.

Elem, čim smo seli vešti prodavac je uz nekoliko kratkih pitanja procenio moje potrebe i kao na traku, jednu na drugu počeo da baca ručno tkane komade robe. Ja sam onako sedeći izabrao nekoliko komada odeće planirajući da od tih nekoliko izaberem jedan do dva komada.... cvrc brajko, nema šanse. Cenkali smo se na kraju oko desetak minuta dok mi nije prodao sve što sam izabrao, a ja sam bio srećan zbog dobre kupovine. Volim kada usrećim devojku i donesem joj lepe i unikatne poklone.