[ Ljubav ] 30 Jun, 2008 17:30
On je izlazio noću, ona danju. Sreli su se u sumrak u jednom malom lokalu.

Imao je skoro sve što je normalnom momku potrebno. Završio je srednju školu, nije hteo da studirao iako je mogao. Imao je redovan posao, mogućnost napredovanja, učenja i kasnijeg preuzimanja porodičnog posla. Žestok momak na dobrom glasu.

Voleli su se uprkos razlikama.

Ona je imala sve što je normalnoj devojci potrebno, pa čak i više od toga. Kći direktora uspešnog preduzeća, gimnazijalka, devojka na meti lokalnih tatinih sinova. Upravo takav joj je trebao da postane slobodna i samostalna. Barem je tako mislila.

Kratko su se zabavljali i ubrzo nakon toga ostala je u drugom stanju. Svadba je bila ogromna, njen prebogati otac je tako hteo iako njegovi roditelji nisu bili za takav događaj – ali da se ne bi zamerili deci pristali su na veliku svadbu i naravno podelu troškova. Prodali su staro imanje kako bi imali dovoljno. Venčanje je bilo predivno i ako je nešto bilo kako treba to je upravo venčanje.

Počelo je dobro, dok je on vredno radio ona je spremala kuću, dočekivala ga uvek sa prelepim ručkom i obaveznim kolačima. Čekali su porođaj. Planirali su zajedničku budućnost i maštali o parama koje će da naslede od njenog oca i njegovog porodičnog posla. Kad se rodio sin slavilo je i staro i mlado...ali slavlje nije dugo trajalo. Premladi da se suoče sa obavezama oko tek rođenog deteta, ubrzo su počeli da prebacuju odgovornost jedno sa drugo. Ručkovi su bili sve ređi, kolače nije spremala, poljupci su postajali hladniji....ona je ponovo nastavila da izlazi danju, a on noću. Voleo je društvo, kafane i kocku, volela je šminku, izlaske i tračeve. Dete su čuvali roditelji, bebisiterke, prijatelji i bliža rodbina. Ubrzo su shvatili gde će ih ponašanje odvesti i pokušali su da isprave greške mladosti...pokušali su da budu ozbiljniji i da se prihvate svojih bračnih obaveza.....nakod 9 meseci rodio se drugi sin. I opet se slavilo... i opet se plakalo. Kafane, obostrani izlasci i svađe su postajale sve češće.... pljuvala ga je, tukao ju je. Psovala ga je, tukao ju je. Zamerala mu je....otišao je.

Evo već je druga godina od njihovog rastanka....
[ Ljubav ] 13 Mart, 2008 10:39

Hteo bih da Vam ispričam jednu priču i predstvavim jednu pesmu koju sam pisao davno ranije, još dok sam bio student. Stajao sam već neko vreme pored otvorenog prozora, s pogledom koji je preletao sumorno Beogradsko naselje i završavao negde u ravnicama podno Fruške gore. Pored mene, na jednom od minijaturnih stolova koji se mogu pronaći u svakoj studenstskom sobičku mamila je neotvorena flaša crnog vina čuvanog za neke posebne prilike. Ne znam zašto, na neki način imao sam osećaj da je i ta samoća bila posebna prilika....Sipao sam vino u čašu, vratio pogleda na ravnice nad kojima je lebdeo mesec, lep i skoro savršeno okrugao, smeškao se i mamio me da počnem da pišem sledeće reči....


U dahu vremena postojim
I sada samo jedno želim
Dok mesec pun u noći gledam
Da trenutak daha s tobom delim.

Prepoznah te vrlo lako
Lebdeći u tihoj noći
Što samo za tebe mogu
Kad ti vidim sjajne oči.

Tada je i vreme stalo
I dah što trenutak nosi
Po mesečini tihoj šetaš
Sa rosom u crnoj kosi.

Telo kao vita jela
Tako mlada, tako vedra
Eh, da mi je srce biti
Da me pohraniš u njedra