Dođe vreme kad budale progovore, pametni ućute i fukara se obogati (Ivo Andrić). Došlo je takvo vreme kod nas odavno i traje evo već bezmalo 25 godina. Od budala koje govore (ili pišu) našla se i jedna gospođa, koja piše za Blic. Gospođa je direktorka Centra za evroatlantske studije (CEAS) iz Beograda, koja kako za sebe kaže prati i analizira liberalne trendove u zapadnim demokratijama i zalaže se za punopravno i aktivno članstvo Srbije u EU i NATO. Ima ćerku, sina, kuče i mače. Dovoljno je rekla o sebi.

 

Njen najnoviji tekst “Ljudski gubici bombardovanja Srbije i Crne Gore od strane NATO snaga” napisan na blog.blic.rs je apsolutno netačan i lažno prikazuje sva stradanja tokom bombardovanja, ali zato, kao i udruženje Žene u crnom, navodi neverovatno veliki broj poginulih albanaca, naravno pobijenih od strane Srba. Kakav je to fond za humanitarno pravo čija su pravila da se navode samo stradali nesrbi, a pritom niko ne pominje Srbe koji su stradali od strane albanaca, hrvata i izbačenih nekoliko stotina tona bombi tokom bomardovanja... očigledno dobro plaćen i finansiran projekat pokrenut iz istog gnezda odakle su poletele stotine aviona koje su nam uništile zemlju.

 

Agresija NATO na SR Jugoslaviju, od 24. marta do 9. juna 1999,  nanela je dalekosežne negativne posledice privredi i stanovništvu Srbije.  Tokom agresije NATO je angažovao oko 1200 neprijateljskih aviona (od toga 850 borbenih) sa oko 27000 poletanja. Lansirano je više od hiljadu krstarećih raketa i bačeno više desetina hiljada bombi i drugih projektila, s najrazornijim eksplozivom kojim se raspolaže. Pod udarom su bili i vojni i civilni objekti.

 

Potpuno je uništen ili delimično razoren značajan deo privrednih i drugih civilnih objekata. U privredi je najveće štete pretrpela industrija, u kojoj su potpuno uništeni ili teško oštećeni mnogi instalirani kapaciteti. Velika razaranja pretrpela je saobraćajna infrastruktura (srušeni su mnogi mostovi, razoreno desetine kilometara putnih i železnickih saobraćajnica), elektroenergetska i telekomunikaciona. Razoren je i znatan deo komunalne infrastructure gradova i opština, naročito na području Kosova i Metohije. Velika šteta naneta je školama, bolnicama, radio i TV stanicama, kulturnim spomenicima, kao i verskim objektima. Porušeni su ili oštećeni mnogi stambeni i poslovni objekti. Budući da je najveći deo stambenog fonda u Jugoslaviji privatno vlasništvo, NATO snage su ovim atakovale na  jedno od osnovnih prava svakog čoveka. Najteže od svega, više hiljada ljudi, kako vojnika tako i civila, izgubilo je život ili je ranjeno, čime je znatno redukovan humani kapital zemlje. Bombardovanje rafinerija i skladišta nafte i hemijskih postrojenja dovelo je do ozbiljnih ekoloških posledica: masovnog zagađivanja okoline, čime su ugroženi ljudski životi, flora i fauna. Upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom ima dalekosežne posledice po ljudsko zdravlje.

 

Društveni proizvod Jogoslavije u 1999 opao je cca 30%. Procene ekepereta EU o neporednoj šteti kreću oko 30 milijardi dolara. Procene domaćih eksperata uključujući neposrednu i posrednu štetu, kreću se izmedu 30 – 100 milijardi dolara. Tu štetu čine:

1. neposredno uništeni i razoreni infrastrukturni objekti, oprema i objekti preduzeća

2. umanjenje društvenog proizvoda po tom osnovu i smanjenje standarda stanovništva u narednim godinama

3. štete od zagađenja životne sredine, širenje broja socijalno ugroženih i iseljavanja stanovništva zbog posledica agresije.

 

Obim razaranja privrednih i drugih civilnih objekata

U toku 11 nedelja bombardovanja ogromna razaranja pretrpele su saobraćajna i elektroenergetska infrastruktura, kao i mnogi privredni i drugi civilni objekti. Najveću destrukciju proizvodnog kapitala zbog bombardovanja pretrpela je industrija, a u okviru industrije, metalski kompleks, naftna industrija, hemijska industrija, metalurgija i duvanska industrija. Posredni efekti direktnih razaranja proizvodnih kapaciteta značajno će se ispoljiti u povezanim industrijama, koje su ostale bez finalista ili snabdevača osnovnih sirovina i poluproizvoda. Razmere razaranja su tolike da su pojedini gradovi i regioni gotovo ostali bez industrije. Najveća pojedinačna šteta naneta je automobilskoj industriji, jer su gotovo potpuno uništeni kapacitet "Zastave" u Kragujevcu u kojoj je bilo zaposleno oko 24000 radnika. Pored toga, preko 300 proizvodača-kooperanata koji su isporučivali delove "Zastavi", a koji su zapošljavali oko 70000 radnika, na ovaj način dovedeno je u veoma težak položaj. Potpuno su uništene obe jugoslovenske rafinerije za preradu nafte (Pančevo i Novi Sad). Rafinerije su posedovale primarne kapacite za preradu 7 miliona tona sirove nafte godišnje i brojne sekundarne kapacitete. Bile su međusobno povezane dvosmernim naftovodom, što znači da je postojala mogućnost integrisanog rada, a imale su mogućnost dopremanja sirove nafte putem naftovoda i vodenim putem. Rafinerije su produktovodima bile povezane sa petrohemijskim postrojenjima, koja su bombardovanjem takođe onesposobljena za proizvodnju. Značaj petrohemije je i u tome što predstavlja sirovinsku bazu za povezane (downstream) industrije, koje su u to vreme imale ukupan izvoz od oko 2 milijarde USD godišnje, a zapošljavale oko 120 000 radnika. Izvor: Privredna komora Srbije

 

Bombardovanjem su uništeni daljinski sistemi za grejanje nekoliko većih gradova. Toplane u Kruševcu i Prištini su potpuno uništene, a u Beogradu i Novom Sadu delimično oštećene.  U saobraćajnoj infrastrukturi srušena su 24, a oštećena 36 drumska i železnička mosta i nadvožnjaka. Rušenjem mostova na Dunavu u Novom Sadu, prekinuta je direktna veza sa Beogradom. Potpuno su srušeni Žeželjev most (466 m) i Varadinski most (304 m). Most Slobode  (1311 m) delimično je  oštećen. Posle mesec dana vazdušnih napada, cilj aviona NATO postala je i elekroenergetska infrastruktura. Meta napada bili su trafostanice, razvodna postrojenja, dalekovodi, zatim delovi termoelektrana i hidroelektrana na spojevima sa prenosnom mrežom i najzad, postrojenja za proizvodnju električne energije i toplote. U početku elektroenergetski sistem onesposobljavan je grafitnim bombama što je prouzrokovalo raspad, ali ne i fizičko uništenje istog. Sredinom i krajem maja 1999 prešlo se na fizičko uništenje najvažnijh delova prenosa elektične energije – trafostanica 380/220 KV, čime je iz pogona bivalo izbačeno oko 60 %  instalirane snage u elektroprivredi Srbije. Zbog neisporučene energije preduzeća nisu mogla da obavljaju proizvodnju. Razaranje elektroenergetske infrastrukture dovelo je do neusklađenosti izmedu potrošnje i proizvodnje električne energije. To za dalju posledicu ima tehničku nestabilnost sistema i česte planske i neplanske redukcije. Tehnička nestabilnost sistema otežala je privredni i industrijski oporavak u narednom periodu.  U toku agresije NATO, uništen je znatan deo tehničkih kapaciteta elektronskih medija u Srbiji. Uništene su u potpunosti sve tri radio i TV nacionalne mreže i nekoliko privatnih. Predajnik na Avali (toranj visok 202 metra), koji je srušen, bio je jedan od prepoznatljivih simbola Beograda. Predajnici na vrhu Besna Kobila, Mokra Gora i Kopaonik bili su izgrađeni na nepristupačnim terenima do kojih je teško doći, što će znatno povećati troškove obnove. Pored uništenja predajnika i repetitora, srušen je i master RTS-a, uređaj sa koga se šalju i primaju signali u svet i iz sveta. U Zvečkoj je uništen srednjetalasni predajnik od 2 MW, tada najveće snage u Evropi.

 

Ukupna direktna šteta naneta je i poljoprivredi. U napadima NATO-a stradalo je 12 državnih poljoprivrednih farmi, u kojima su uništene ili oštećene zgrade i oprema. Potpuno je uništena farma krava na Pešteru kod Sjenice, a u ovom napadu stradalo je i 220 mlečnih krava. Značajne materijalne štete i gubitke u stočnom fondu pretrpela su i privatna poljoprivredna gazdinstva. Indirektna šteta naneta poljoprivredi je mnogo veća, s obzirom na to da je nakon bombardovanja "HIP Azotare" u Pančevu privremeno obustavljena proizvodnja veštačkih đubriva. Sve ovo je osetno umanjilo buduće prinose poljoprivrednih kultura.

 

U napadima NATO-a oštećena su 23 srednjovekovna manastira sagrađena u razdoblju od XI do XVI veka. Pored toga, oštećen je i veliki broj crkava (31), izgrađenih u različitim periodima, od IX do XX veka. Srećom, nijedan od ovih kulturno-istorijskih spomenika nije direktno pogođen. Medutim, svi oni pretrpeli su tzv. nevidljive štete, usled blizine eksplozija. Treba imati u vidu da pukotine i druga oštećenja od vibracija mogu nastati čak i kada granate padnu na 1.000 metara udaljenosti od samog objekta. Zbog blizine eksplozija, došlo je do odvajanja freskomaltera od zidova manastira i crkava ("potklobučenje"), dok je u drugim slučajevima hemijsko dejstvo eksploziva imalo negativan uticaj na strukturu maltera. Najveća oštećenja pretrpeli su manastiri Gračanica (druga decenija XIV veka) i manastir u Rakovici (XVI vek). Oštećeno je 306 škola, od čega su 3 potpuno uništene, dok je 30 teško oštećeno. Razaranja su pretrpele i bolnice i druge zdravstvene ustanove.

 

Napadima NATO izazvane su neprocenjive štete u životnoj sredini, ugrožavajući živote i zdravlje ludi, biljni i životinjski svet, sa dugoročnim posledicama po Srbiju i susedne zemlje. ZAGAÐIVANJE VODA I ZEMLJIŠTA, niz civilnih industrijskih postrojenja, koja ne rade za potrebe vojske, napadnuta su i/ili uništena bombardovanjem. Uništavanje i ugrožavanje postrojenja naftne, petrohemijske i drugih procesnih i prerađivačkih industrija je vid hemijskog rata koji je NATO vodio protiv stanovništa Srbije. U Dunav se izlilo oko 50 tona emulzije jer je sistem za pročišćavanje otpadnih voda usled agresije NATO bio van funkcije. Iz Azotare Pančevo u Dunav se izlilo više od sto tona tečnog amonijaka. Nekoliko stotina tona nafte i derivata iscurilo je u Dunav iz uništene Rafinerije u Novom Sadu.

 

Agresijom na SR Jugoslaviju prekršene su odredbe  humanitarnog prava sadržane u brojnim međunarodno-pravnim instrumentima, kao što su: Haška pravila (1899) i (1907), Haški pravilnik uz IV Hašku konvenciju (1907), Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (1948), Ženevska konvencija (1949) sa Protokolom I (1977), i dr.

 

IV Ženevska konvencija zabranjuje mere koje prouzrukuju ubistva i telesne patnje ljudi, uništavanje pokretnih i nepokretnih dobara. Dopunskim protokolom zabranjena je primena metoda i sredstava ratovanja: a) koji su namenjeni da prouzrokuju "opsežna, dugotrajna i ozbiljna oštećenja prirodne okoline"; b) da se od upotrebe ovakvih metoda i sredstava "može očekivati da će prouzrokovati navedene posledice po prirodnu okolinu". Protokol zabranjuje uništenje, uklanjanje ili činjenje nekorisnim objekata koji su neophodni da bi civilno stanovništvo preživelo: namirnice, poljoprivredne oblasti za proizvodnju hrane, živa stoka, žetva, instalacije za vodu za piće i dr. Zabranjuje se napad na građevine ili instalacije koje sadrže opasne sile (brane, nasipi, elektrane za proizvodnju energije, čak i tamo gde su to vojni objekti: (a) ako bi to moglo prouzrokovati oslobađanje opasnih sila; (b) ako bi to moglo prouzrokovati velike gubitke među civilnim stanovništvom. Najzad, radi se o kršenju proklamovanih ljudskih prava na bezbednu i zdravu životnu sredinu u okviru nekoliko pravnih instrumenata koje su potpisale i države NATO, kao što su: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966) i dr.

 

REZIME: Da ne pišem više... imam dokument na preko 50 stranica o posledicama NATO agresije na Srbiju, sve podatke i procene. Kao što sam i ovde napisao, prekršene su odredbe humanitarnog prava za koje se navodno zalažu Jelena Milić, Nataša Kandić i ostali “prijatelji” srpskog naroda. Gospođa koja nema muža, ali zato ima kuče i mače smatra da je mali broj poginulih Srba koje je ona navela dovoljan razlog da se odbrani potreba NATO agresije na Srbiju zarad uspostavljanja demokratskog društva. E pa gospodo demokrate, nabijte na onu stvar takvu demokratiju koja ne dozvoljava komentare sa činjenicama na tekst koji je napisala dotična gospođa. Uzmite deklaraciju o demokratiji i zabijte je sebi u onaj otvor koji sunca ne vidi, pošto za drugo i nije. Zbog ovakvih tekstova i maloumnih idiota koji imaju pravo da pišu po kolumne za Blic, usput ne odobravajući komentar koji je potpuno u skladu sa zahtevima istih novina, od ovog trenutka skidam aplikaciju sa telefona i prestajem da čitam Blic. Znam da vas boli uvo za jednog čitaoca, ali meni ovakve smrdljive i lažljive novine stvaraju gađenje na čitav sistem. Očigledno je da je Blic ogledalo vladajućih partija i njihov lični oglasnik.