Prvo, mogu samo da čestitam našim sajnim rukometašima, našim “srebrnim momcima” na zalaganju, borbenosti, jakim nervima i fer igri. Svaka Vam čast momci. Vaše srebro ne sija kao zlato, ali neka se zna da smo iza sebe ostavili reprezentacije koje na papiru imaju bolje pojedince. Bez pomoći sudija, kao što pojedini domaćini imaju naviku/priliku, da im sudije tek neznatno, ali opet na psihiloškom planu dovoljno pomognu da igraju lakše, žustrije i opuštenije. Još jednom – čestitam Vam od srca.

Dešavanja van terena su već nešto drugo. Napad na hrvatske navijače u Novom Sadu nekoliko dana pre utakmice nije bio isceniran i smišljen, kako vole da pišu pojedine režimske novine. Ono što me najviše od svega nervira su komentari i najave koji počinju rečenicom “kako nezvanično saznajemo”. Ono što se iza toga krije, jeste bezobrazan i licemeran pokušaj da se gledaocu, odnosno slušaocu poturi nepouzdana i vrlo često lažna informacija o nastalom događaju, kako isti ne bi imao priliku da sagleda kompletnu situaciju i da svoj komentar na celokupan redosled događaja.
 
Ono što se ustvari desilo u Novom Sadu jeste da su hrvatski navijači pevali ustaške pesme, napadali redare na Spensu i udarili maskotu evropskog prvenstva koju je nosilo dete od 15 godina. Mene interesuje zbog čega se sakrivaju činjenice? Da li je nekome u ovoj banana državi jasno da je Novi Sad i okolina prepun izbeglica koji su jedva živu glavu izvukli sa područja Hrvatske? Da li je jasno da su hrvatski huligani došli sa namerom da izazovu nerede i nasilje. Spominjanje Vukovara u Novom Sadu, u koji su mnogi na traktorima izbegli i to uz pevanje provokativnih ustaških pesama svakako nije nešto što treba da krijemo. Samo se u našim medijima spominju srpski huligani i “jadni hrvatski navijači”. Samo se kod nas za nasilje ne kaže nasilje, već imamo srpsko nasilje, srpske vandale, srpske huligane itd. Dok se druga vrsta nasilja i širenja mržnje ne pominju i time se stvara još veći razdor. I tu se mediji, verovatno pod uticajem svojih vlasnika i vladajuće elite u Vojvodini vode tim putem da problem produbljuju i interesuju se za njega onoliko koliko je u interesu nesrpskog stanovništva u Vojvodini. Navijači, kao navijači, ne bi smeli biti sinonim za ovo. Mediji govore o napadu na navijače, a pitanje je koliko su ti napadnuti stvarno navijači. Ne opravdavam nasilje već iznosim činjenice, a to što se na hiljade hrvatskih nacionalista šeta u hrvatskim dresovima i rugaju se srpskom narodu je za pojedince sekundarne prirode. Pre nekoliko godina kada se igralo evropsko prvenstvo u Zadru, skinuta je srpska zastava koja se nalazila ispred hotela sa svim ostalim zastavama učesnika turnira, jer je procenjeno da je to provokacija za hrvatske građane. Njihovi navijači su po 100 kuna plaćali kartu da bi pevali Tompsonovu pesmu i opet slali Srbe na vrbe, a opet smo mi genocidni i za sve krivi.

Predsednik Srbije o tome ćuti; ili ja nisam čuo izvinjenje. Možda grešim, ali nekako se nije radovao pobedi protiv hrvatske. Ne znam samo da li bi njegov kolega sa druge strane bio tako suzdržan. Josipović pak, ljigavo i licemerno optužuje napade na hrvatske huligane. Pa šta ste mislili, mater vam jebem huligansku, da će vam proći ustaško navijanje i pevanje u Novom Sadu. E pa neće!!! I ne može!!!

Šta se svake godine dešava na hrvatskom primorju? Zar nije, evo već nekoliko godina unazad, pojačano nasilje nad srpskim turistima. U Hrvatskoj kada napadnu Srbe, napadače proglašavaju narodnim herojima i niko ne odgovara, a kad je obrnuto, onda smo huligani. U Dubrovniku nećete biti usluženi ako pričate ekavicom. U Zadru, Splitu i ostalim dalmatinskim gradovima se dešavalo da se prebije ili maltretira kompletna porodica sa decom zbog toga što pričaju srpski!!! I ovde smo pokazali koliko smo kulturniji i bolji narod o Hrvata. Batine su dobili samo oni koji su izazivali nerede i pevali ustaške pesme. Lično, imam dosta prijatelja među Hrvatima. Moj najbolji prijatelj tokom srednje škole, bez obzira na rat u hrvatskoj, bio je Hrvat. Čovek koji me je u više navrata branio i štitio od grupe srbomrzaca (iz koje niko nikada protiv mene ili mog brata ne bi smeo jedan na jedan) je Hrvat. Neki od mojih najljubaznijih poslovnih partnera su Hrvati. Svi oni, mogli su da dođu da jedu i spavaju kod mene tokom EP. Niko od njih ne bi bio povređen, a znate li zašto? Zato što niko od njih nije huligan i niko od njih se ne bi usudio da povredi domaćina pevanjem ustaških pesama po gradu. Uostalom, da li je neko do sada napao Roberta Prosinečkog u Srbiji? Nije. Lepo mu je u Beogradu. Niko ga ne dira. Bez obzira što je iz suprotnog tabora, da ga vidim na ulici najljubaznije bih ga pozdravio.
 
Selektor hrvatske izjavio je kako je živeo za prvo mesto u Srbiji, za to da njihova himna svira u Beogradu, a navodno za sve one koji su stradali u ratu. Ne znam da li je mislio na žrtve Oluje ili žrtve Jasenovca? Sport je divan način da se iskaže ljubav prema svojoj zemlji, ali nije sredstvo za lečenje nacionalnih kompleksa. I zar treba da se čudimo se odakle mržnja, netolerancija, razbijene glave? Ovakve izjave dolaze od jedne iskompleksirane budale. Selektor koji je samoživ, sujetan, netolerantan i u svađi sa najboljim igračima nije zaslužio ni bronzu, a kamoli zlato. Trebao si jadniče iz drugih pobuda da poželiš zlato, ovako ti se osvetilo na pravdi Boga! Hvala Bogu i Svetom Savi, nisi uspeo.

Pored svega, stvarno me nerviraju pojedini Srbi koji staju na stranu hrvatskih huligana, a još više oni koji su masovno počeli da koriste nekakvu zastavu pomirenja odnosno spojene dve zastave. U trendu “dobre volje i zdravog razuma” pojavljuju se svakojaki komentari na blogovima i forumima. Zar je zdrav razum onaj koji ti nalaže da ljubiš stope onome koji te gazi? Zar je zdrav razum onaj koji ti nalaže da gledaš kako hrvatski huligani udaraju dete od 15 godina koji nosi maskotu evrospkog prvenstva u rukometu, bez da reaguješ? A gde su zdrav razum i dobra volja gostiju da private gostoprimstvo koje im je ponuđeno i da ne izazivaju nerede po gradu? Sramota bi bilo da nismo odreagovali na ovakav način. A što se ovih lokalnih dušebrižnika tiče, više se ne nosim mišlju da ćemo kao nacija nestati, tako da svi stanemo pod jednu šljivu; ne na takav način da će nas brojčano nestati. Bojim se da ćemo se kao nacija ugasiti, da će pravoslavnih Srba ostati toliko malo iz razloga što ćemo svima drugima da se dodvoravamo i da se toliko ponižavamo da ćemo izgubiti nacionalni identitet, pred Bogom i pred samim sobom.