[ Generalna ] 30 Januar, 2012 10:03
Prvo, mogu samo da čestitam našim sajnim rukometašima, našim “srebrnim momcima” na zalaganju, borbenosti, jakim nervima i fer igri. Svaka Vam čast momci. Vaše srebro ne sija kao zlato, ali neka se zna da smo iza sebe ostavili reprezentacije koje na papiru imaju bolje pojedince. Bez pomoći sudija, kao što pojedini domaćini imaju naviku/priliku, da im sudije tek neznatno, ali opet na psihiloškom planu dovoljno pomognu da igraju lakše, žustrije i opuštenije. Još jednom – čestitam Vam od srca.

Dešavanja van terena su već nešto drugo. Napad na hrvatske navijače u Novom Sadu nekoliko dana pre utakmice nije bio isceniran i smišljen, kako vole da pišu pojedine režimske novine. Ono što me najviše od svega nervira su komentari i najave koji počinju rečenicom “kako nezvanično saznajemo”. Ono što se iza toga krije, jeste bezobrazan i licemeran pokušaj da se gledaocu, odnosno slušaocu poturi nepouzdana i vrlo često lažna informacija o nastalom događaju, kako isti ne bi imao priliku da sagleda kompletnu situaciju i da svoj komentar na celokupan redosled događaja.
 
Ono što se ustvari desilo u Novom Sadu jeste da su hrvatski navijači pevali ustaške pesme, napadali redare na Spensu i udarili maskotu evropskog prvenstva koju je nosilo dete od 15 godina. Mene interesuje zbog čega se sakrivaju činjenice? Da li je nekome u ovoj banana državi jasno da je Novi Sad i okolina prepun izbeglica koji su jedva živu glavu izvukli sa područja Hrvatske? Da li je jasno da su hrvatski huligani došli sa namerom da izazovu nerede i nasilje. Spominjanje Vukovara u Novom Sadu, u koji su mnogi na traktorima izbegli i to uz pevanje provokativnih ustaških pesama svakako nije nešto što treba da krijemo. Samo se u našim medijima spominju srpski huligani i “jadni hrvatski navijači”. Samo se kod nas za nasilje ne kaže nasilje, već imamo srpsko nasilje, srpske vandale, srpske huligane itd. Dok se druga vrsta nasilja i širenja mržnje ne pominju i time se stvara još veći razdor. I tu se mediji, verovatno pod uticajem svojih vlasnika i vladajuće elite u Vojvodini vode tim putem da problem produbljuju i interesuju se za njega onoliko koliko je u interesu nesrpskog stanovništva u Vojvodini. Navijači, kao navijači, ne bi smeli biti sinonim za ovo. Mediji govore o napadu na navijače, a pitanje je koliko su ti napadnuti stvarno navijači. Ne opravdavam nasilje već iznosim činjenice, a to što se na hiljade hrvatskih nacionalista šeta u hrvatskim dresovima i rugaju se srpskom narodu je za pojedince sekundarne prirode. Pre nekoliko godina kada se igralo evropsko prvenstvo u Zadru, skinuta je srpska zastava koja se nalazila ispred hotela sa svim ostalim zastavama učesnika turnira, jer je procenjeno da je to provokacija za hrvatske građane. Njihovi navijači su po 100 kuna plaćali kartu da bi pevali Tompsonovu pesmu i opet slali Srbe na vrbe, a opet smo mi genocidni i za sve krivi.

Predsednik Srbije o tome ćuti; ili ja nisam čuo izvinjenje. Možda grešim, ali nekako se nije radovao pobedi protiv hrvatske. Ne znam samo da li bi njegov kolega sa druge strane bio tako suzdržan. Josipović pak, ljigavo i licemerno optužuje napade na hrvatske huligane. Pa šta ste mislili, mater vam jebem huligansku, da će vam proći ustaško navijanje i pevanje u Novom Sadu. E pa neće!!! I ne može!!!

Šta se svake godine dešava na hrvatskom primorju? Zar nije, evo već nekoliko godina unazad, pojačano nasilje nad srpskim turistima. U Hrvatskoj kada napadnu Srbe, napadače proglašavaju narodnim herojima i niko ne odgovara, a kad je obrnuto, onda smo huligani. U Dubrovniku nećete biti usluženi ako pričate ekavicom. U Zadru, Splitu i ostalim dalmatinskim gradovima se dešavalo da se prebije ili maltretira kompletna porodica sa decom zbog toga što pričaju srpski!!! I ovde smo pokazali koliko smo kulturniji i bolji narod o Hrvata. Batine su dobili samo oni koji su izazivali nerede i pevali ustaške pesme. Lično, imam dosta prijatelja među Hrvatima. Moj najbolji prijatelj tokom srednje škole, bez obzira na rat u hrvatskoj, bio je Hrvat. Čovek koji me je u više navrata branio i štitio od grupe srbomrzaca (iz koje niko nikada protiv mene ili mog brata ne bi smeo jedan na jedan) je Hrvat. Neki od mojih najljubaznijih poslovnih partnera su Hrvati. Svi oni, mogli su da dođu da jedu i spavaju kod mene tokom EP. Niko od njih ne bi bio povređen, a znate li zašto? Zato što niko od njih nije huligan i niko od njih se ne bi usudio da povredi domaćina pevanjem ustaških pesama po gradu. Uostalom, da li je neko do sada napao Roberta Prosinečkog u Srbiji? Nije. Lepo mu je u Beogradu. Niko ga ne dira. Bez obzira što je iz suprotnog tabora, da ga vidim na ulici najljubaznije bih ga pozdravio.
 
Selektor hrvatske izjavio je kako je živeo za prvo mesto u Srbiji, za to da njihova himna svira u Beogradu, a navodno za sve one koji su stradali u ratu. Ne znam da li je mislio na žrtve Oluje ili žrtve Jasenovca? Sport je divan način da se iskaže ljubav prema svojoj zemlji, ali nije sredstvo za lečenje nacionalnih kompleksa. I zar treba da se čudimo se odakle mržnja, netolerancija, razbijene glave? Ovakve izjave dolaze od jedne iskompleksirane budale. Selektor koji je samoživ, sujetan, netolerantan i u svađi sa najboljim igračima nije zaslužio ni bronzu, a kamoli zlato. Trebao si jadniče iz drugih pobuda da poželiš zlato, ovako ti se osvetilo na pravdi Boga! Hvala Bogu i Svetom Savi, nisi uspeo.

Pored svega, stvarno me nerviraju pojedini Srbi koji staju na stranu hrvatskih huligana, a još više oni koji su masovno počeli da koriste nekakvu zastavu pomirenja odnosno spojene dve zastave. U trendu “dobre volje i zdravog razuma” pojavljuju se svakojaki komentari na blogovima i forumima. Zar je zdrav razum onaj koji ti nalaže da ljubiš stope onome koji te gazi? Zar je zdrav razum onaj koji ti nalaže da gledaš kako hrvatski huligani udaraju dete od 15 godina koji nosi maskotu evrospkog prvenstva u rukometu, bez da reaguješ? A gde su zdrav razum i dobra volja gostiju da private gostoprimstvo koje im je ponuđeno i da ne izazivaju nerede po gradu? Sramota bi bilo da nismo odreagovali na ovakav način. A što se ovih lokalnih dušebrižnika tiče, više se ne nosim mišlju da ćemo kao nacija nestati, tako da svi stanemo pod jednu šljivu; ne na takav način da će nas brojčano nestati. Bojim se da ćemo se kao nacija ugasiti, da će pravoslavnih Srba ostati toliko malo iz razloga što ćemo svima drugima da se dodvoravamo i da se toliko ponižavamo da ćemo izgubiti nacionalni identitet, pred Bogom i pred samim sobom.

[ Generalna ] 25 Januar, 2012 21:36

Jutrošnji kijamet nije me kao obično sprečio da budem u Beogradu na vreme. Sastanak u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja počeo je lepim, srdačnim prijemom i predstavljanjem ciljeva novog udruženja pod nazivom Udruženje izvoznika Srbije.

Predstava, mediji, kamere, nasmejana lica političke elite koju inače prezirem; smatram ih gomilom kurtoaznih lezilebovića, neradnika koji žive na grbači svih „naroda i narodnosti“ svake države. Usvajanje dnevnog reda, zatim kako to ide i usvajanje statuta – međutim nije sve kako treba. Deluje isprva da ljudi znaju šta žele, koji su im ciljevi, ali nekako nedostaju alati kako do toga doći. Vrlo brzo, unapred odabrana grupa srpskih privrednika, odnosno većinskih izvoznika, dokazala je nespremnost na pitanja i zahteve saradnika, jer kako to obično biva, nedostatak čvrstine dovodi do anarhije, a politička elita, odnosno smrdljivo vladajuće telo koje još uvek počiva na ostacima komunizma daleko je od lovorika demokratije.

Usvajanje statuta – ni blizu idealnog. Prvo, iznenadio sam se da je još neko pored mene uopšte i pročiao statut, a čini se da je to zbunilo i same osnivače. Naravno, tipično srpska rasprava povela se o skraćenici udruženja. Pored imena na srpskom jeziku, navedeno je i ime na engleskom sa svojom skraćenicom EAS (Exporters Association of Serbia) što je i zasmetalo jednom delu skupštine, s obzirom da je ipak reč o srpskom udruženju. Rasprava je, opet tipično srpski, trajala nepunih sat vremena koja je napokon završena glasanjem te je odabran najmanje bolan predlog da skraćenica bude upisana u statut na srpskom i engleskom jeziku.

Podržavam gospodina koji je napomenuo da je ovo ipak srpska agencija i da nema mesta skraćenicama na engleskom jeziku, međutim tako nije mislio i dotični predsedavajući već je grubim tonom pokušao da odgovori, pritom dokazujući svoju glupost i neznanje rečenicom: kada US STEEL kao najveći izvoznik u Srbiji bude imao naziv na srpskom imaćemo i mi. Gromoglasan smeh svih prisutnih zaparao je uši, zar je moguće da postoje idioti koji ne znaju da je US STEEL u stranom vlasništvu, što mu samo ime i govori? Pored toga, najveći izvozik u Srbiji je firma Tarkett (ako se ne varam). Da stvar bude gora, ovaj idiot koji bi pored svega morao da ide kod logopeda zbog očiglednih poteškoća u govoru, izjavio je kako je pravo velikih nacija da bira jezik kojim će se služiti, dok smo mi mala nacija koja to pravo nema. Nema toliko pogrdnih reči kojom bih mogao nazvati tu personu, još ih nisu izmislili. Pa da li iko može biti tolika ljiga da nipodaštava i omalovažava sopstveni narod i sopstvenu naciju. Ejjj…

Zar je mala nacija, ona koja je dala svetu naučnike kao što su: Nikola Tesla, Milutin Milanković, Mihajlo Pupin, Mileva Marić-Ajnštajn, Ruđer Bošković, Mihailo Petrović i mnoge druge čiji se pronalasci i dan danas koriste svuda po svetu, počev od mašinice za šišanje pa do hidrolektrana.

Zar je mala nacija koja je bila evropski i svetski prvak u odbojci, vaterpolu, košarci (apsolutni šampion), klupski evropski i svetski šampion u fudbalu, šampion u ne malom broju ekipnih i pojedničanih sportova sa imenima kao što su: Vladimir i Nikola Grbić, Aleksandar Šapić, Vlade Divac, Predrag Stojaković, Novak Đoković, Jasna Šekarić, Dragan Stojković, Miload Čavić, Aleksandar Karakašević, Radivoje Korać, Dragan Džajić, Dragan Kićanović, Dejan Bodiroga i mnogi drugi. Spisak imena je toliki da ne bih završio ovaj članak do ujutro.

Zar je mala nacija koja je ne jedanput, već nekoliko puta tokom istorije dala svoje živote za odbranu slobode, ne samo svoje već i slobode drugih naroda; počev od rata protiv otomanskog carstva pa do drugog svetskog rata. Malo li je pomenuti srpske seljake, knezove i cara Lazara koji su dali živote za odbranu i čast Srbije u boju na Kosovu? A drugi svetski rat i gerilska borba protiv germanske čizme? Uvek će nas mrzeti Austrija, Turska, Nemačka, Bugarska i Mađarska zbog poraza koje smo im naneli tokom istorije, iako smo i sami skoro uvek bili na ivici poraza, ali svojim prkosom i željom za slobodom Srbi su na kraju uvek bili pobednici, ma koliko bitaka izgubili.

Zar neko sme, nakon svega, sebi dati za pravo da nas naziva malom nacijom?