[ Generalna ] 08 Avgust, 2011 14:40
Sećam se kume, kao da je juče bilo. Ovde je ispred kuće bio izvor hladne vode, toliko hladne da se vodena magla podizala svaki put kada bih podigao poklopac sa izvora. Deda je taj izvor proširio i stavio jedan poklopac od bukovog drveta. A bilo je tu kume i punoglavaca, koje sam samo rukom izvadio iz vode da bih mogao da pijem. Veruj mi, tako dobru i tako hladnu vodu nikada više nisam pio, kao tada na dedinom imanju.

Tu je i jedna trešnja, stara nekih 300-400 godina, još iz doba Turaka. Tako male trešnje, a slatke.... slatke kao med, sočne i crvene... srećom trešnja je jož u životu, ali nema ko da je bere. Niko više ovde ne živi. Niko.

Ovde kume pored kuće, pored ove jabuke koju je grom srušio, bio je jedan veliki panj i nekoliko malih panjića. Ovaj veliki panj služio nam je kao sto, dok smo na malim panjevima sedeli. Sećam se kad deda tu sedne, a baba skuva kafu; takvu kafu kume nikada nisi pio. Od ove dobre i zdrave vode kafa dobije neki poseban ukus. Deda je pio kafu, a nama je baba donosila pite od zelja, pite sa sirom i razne slatke i slane đakonije koje je sama pravila, ručno mesila i pekla u peći na drva. E moj kume... a danas....

Sve ovo što vidiš, sve je to bilo pokošeno, seno složeno na dva stoga i čuvano za zimu za ishranu stoke. Deda je znao imati i po 120 ovaca. Ej... ma nema tog mesa na svetu. Hranjeno zdravom hranom bez otrova, pojeno zdravom i čistom vodom izvorskom.... sa ovog vazduha i sa ove zemlje. Tačno da dovedeš nekog jebenog stranca i da mu pokažeš: gledaj pizdra ti materina evropska, gledaj kako se ovde stoka hrani, poji i gaji. Dao bi ti i taj stranac posle koliko god tražiš za jagnje...

Imalo je tu oko 60 hektara šume. Danas je seku i država i lopovi. Srbija Šume seče nemilice, ne bira. Samo vidiš da ti nedostaje pola brda šume, sve panjevi metar visoki. Za njima posle dolaze lopovi... pa kradu i seku koliko mogu. Ne mogu da ih krivim kume, njih je muka naterala... muka i neimaština. Ovde je nekada bilo desetak jakih preduzeća, a sada su ustale samo ruševine i prazni objekti. Sramota kako nam je fukara sve rasturila i rasprodala, mater im jebem lopovsku. Ovde je u selu bilo desetak porodica, ostalo je deset kuća gde žive babe i dede, čekajući da im unuci dođu tokom raspusta. Ako i tada dođu.... Kao mali sam se čudio zašto jedna kuća dole kod izvora propada i kako niko ne dolazi da živi tu.

Sećam se kada sam na rastanku rekao dedi, vidimo se dogodine. Rekao mi je, ne sinko... nećemo se videti. Znao je taj čestiti čovek da će umreti, osećao je. Ubrzo zatim umrla je i baba i evo ima već dve godine kako niko nije obišao kuću. Korov je uhvatio maha, trava je visoka i do metra, a kamene stepenice više se i ne naziru. Suze mi naviru... ne mogu da pričam više, pusti me da se sećam; to mi jedino ostaje.

Zapisano po sećanju moga kumčeta Vasilija, 02.08.2011

 

Neka ovim tekstom makar na tren jedna stara kuća bude istrgnuta iz zaborava; kum i ja smo dogovorili da ćemo dogodine ako Bog da oko Vaskrsa, doći da pokosimo livadu, uništimo korov i sredimo prilaz kući. Zatim ide gletovanje, krečenje i provetravanje prostorija, sređivanje okućnice, praga i stepenica i krpljenje napuklih zidova.

Pored kuće je izvor, oko kuće mala šumica, tek toliko da se sa puta i ne vidi da postoji kuća. Sredićemo prilaz kolima i doterati prostor gde možemo da provedemo prvomajske praznike. Daće Bog, ponovo će se kućom širiti miris domaćeg hleba iz "smederevca" i čuti razdragani dečji osmesi, pa makar i na tih nekoliko dana odmora i veselja uz pesmu, domaću rakiju i kafu.

[ Generalna ] 05 Avgust, 2011 05:05
Masakr na Božić 7. januara 1993

Brutalno masovno ubistvo,- korišćenjem testera, noževa, sekira, gvozdenih šipki, gorionika i eksploziva- srpskih civila, ljudi, žena i male dece u i oko grada Srebrenice i okolnim selima( Bratunac,Skelani, Kravica,Milići i drg),kao i grada Goražde.

Drugi po redu pokolj u Kravici se desio na Božić 7. januara 1993. u srpskom selu Kravica nadomak Bratunca , kada su muslimanske snage tadašnje vojske BiH, od oko 3000 vojnika, predvođene Naserom Orićem napale selo . Tokom napada snaga Nasera Orića u borbi štiteći odstupnicu oko 1000 izbeglica iz Kravice, ali i stanovnika okolnih sela Šiljkovići, Ježeštica, Banjevići, poginulo je 49 ljudi (po nekim podacima 46), dok je nekoliko sela spaljeno do temelja .Ubijeni su bili stanovnici sela, od kojih su neki upravo napuštali crkvu posle božićne službe.


Žrtve masakra su bili i deca i starci. Najmlađa žrtva, Vladimir Gajić, je imao samo četiri godine a Novica Bogićević četrnaest, dok su među žrtvama i Vladimir Stojanović od 78, Risto Popović 73, a najstarija žrtva Mara Božić je imala 84 godine.
Ranjenih je bilo 82 dok je tokom celog rata Kravica izgubila 158 meštana. Spaljeno je 690 kuća i pomoćnih objekata, crkva je sravnjena sa zemljom a groblja su uništena i grobovi prekopani. Pre paljevine je izvršena opšta pljačka od strane više hiljada civila koji su zajedno sa vojnicima vojske BiH učestvovali u napadu .

Izbeglice su po najvećoj zimi i dubokom snegu pregazile reku Drinu i prešle u Srbiju.

U martu 1993. vojska Republike Srpske je započela kontraofanzivu i nakon 70 dana ponovo zauzela Kravicu. Tek tada su meštani sela Kravice na bratunačkom groblju mogli da sahrane svoje mrtve.Između maja 1992. i januara 1994, 192 srpska sela i zaseoka u širem regionu Srebrenice su opljačkana i spaljena, ubijeno je 1500 seljana, a mnogo više je pobeglo.Tokom 1994. i 1995, komandant Srebrenice Naser Orić je pozivao strane reportere u svoj stan da bi im pokazivao video kasete koje su prikazivale odsečene glave Srba, kuće u plamenu, i gomile leševa.[???]

Zapadni mediji su skoro u potpunosti ignorisali masakr u Kravici u vreme kada se desio...

Detalje napada na Kravicu su planirali Hamed Salihović i Ramiz Bećirović . Napad su izvele jedinice armije Bosne i Hercegovine sa područja Srebrenice i okolnih sela.

Do sada je za učestvovanje u ovom masakru suđeno Naseru Oriću, ali ne za masakr stanovnika Kravice, pošto je tužilaštvo smatralo da za to nema osnova jer su u Kravici poginuli uglavnom vojnici a ne civili. Naser Orić je bio komandant jedinica Armije Bosne i Hercegovine na teritoriji Srebrenice tokom rata u Bosni i Hercegovini i po sopstvenom priznanju datom tokom kasnijeg suđenja pred Haškim tribunalom, učestvovao je u napadu na Kravicu. On je 28. marta 2003. optužen od strane tužioca Haškog tribunala, Karle del Ponte po više osnova uključujući i prekomerno uništavanje imovine u vlasništvu stanovnika sela (među kojima je i Kravica) uglavnom naseljenih Srbima. Pripadnici SFOR-a su ga uhapsili 10. aprila 2003. godine.

Orić je 30. juna 2006. osuđen na dve godine zatvora i pušten na slobodu, pošto je u pritvoru već bio proveo preko tri godine. Nije proglašen krivim za uništavanje imovine u Kravici već je osuđen po osnovu komandne odgovornosti, zato što nije preduzeo odgovarajuće korake da spreči ubistva i okrutno postupanje svojih potčinjenih prema zatvorenicima srpske nacionalnosti u policijskoj stanici u Srebrenici 1992-93.
Sudsko veće Haškog tribunala je u presudi konstatovalo da je u Kravici ali i u obližnjim selima Ježestica i Šiljkovići uništen i spaljen veliki broj kuća i ostalih građevinskih objekata ali na osnovu pruženih dokaza nije moglo da zaključi da se sva ova uništavanja mogu pripisati isključivo bosanskim muslimanima. Sudsko veće je konstatovalo je da je ogroman broj civila muslimana (uglavnom izbeglica) bio prisutan pre, tokom i posle napada na Kravicu i da nije bilo moguće kontrolisati ih i sprečiti da izvrše uništavanje imovine stanovnika sela Kravica i Ježestica. Naser Orić je 3. jula 2008. godine, posle žalbe, pravosnažno oslobođen krivice po svim tačkama optužnice.

[ Generalna ] 04 Avgust, 2011 15:56
Prema predsedniku “lijepe njihove” Srbi i Hrvati će jednog dana zajedno slaviti godišnjicu “Oluje” ?! Ne verujem šta je lik izgovorio bez stida i srama. Srbija ni nikada neće slaviti pobedu fašizma, a “Oluja” je savršen primer toga.

Dučić kaže da bi se Hrvata trebalo plašiti ne zato što su hrabri, nego zato što se ničega ne stide! Pa nije ni čudo, jer su oni bili jedina nacija na svetu u istoriji čovečanstva koja je imala logor za decu !!!

Da li je ovo pomirenje o kojem pričaju? Više od ovakvih izjava zastrašuje uporno ćutanje iz Beograda o bilo kakvim nacionalnim srpskim pitanjima. I danas, kada je ostvaren Pavelićev i Starčevićev plan o nestanku Srba iz Hrvatske po čuvenim trećinama, kada je jedan narod sa 20 % spao na tragove, kada je čak ukinuto i pravo da imaju obezbeđene poslanike kao manjina, sada se još pozivaju na potpuno unijaćenje, da budu Hrvati a Srbi...To se zove fašizam, nacizam, a pošto su pokrovitelji svega toga SAD i EU jer je to poželjno prema Srbima, jasan je i Novi svetski poredak...

Zaboravi ako možeš brate Srbine. Zaboravi ako smeš da zaboraviš hiljade krvavih glava dece, žena i nejači pobijene, silovane, poklane i proterane sa ognjišta.

Srbi su na prostoru hrvatske živeli od dolaska na tle tadašnje Vojne Krajine. Nakon poraza Hrvata na Krbavskom polju 1493. godine;  Lika, dalmatinski krajevi i primorsko zaleđe ostali su praktično bez odbrane. Ovo je izazvalo pomeranje hrvatskog stanovništva u dubinu Mađarske, Austrije (Burgenland) i Furlaniju. Napuštena područja naseljavaju Srbi iz turskog dela Krajine, dočekani kao heroji i posebno cenjeni od Austrije. Prava Srba na ovom području su uvek bila daleko veća od prava hrvatskih seljaka, kmetova i purgera – ali Srbi su ta prava plaćali životima na svim ratištima gde je učestvovala Austrija.

Početak organizovane odbrane od turske najezde je u podizanju utvrđenog grada Karlovca, čime je stvoreno područje koje je izuzeto od banske vlasti i hrvatskog sabora, odnosno udareni su temelji budućoj Vojnoj Krajini. Kralj Ferdinand II je, raznim privilegijama, privukao Srbe da se uz vojnu obavezu, nasele u ova slabo naseljena područja, dajući im pravo 1627.godine da, nesmetano od bilo koga, ostanu na sadašnjim zemljištima. Međutim, hrvatsko plemstvo je tražilo da srpski doseljenici budu kmetovi. Ali kralj Ferdinand II izdaje povelju po kojo su Srbi samo krajiški vojnici koji će sami sebi birati kmetove i sudije. Vojna Krajina je bila kraj “otomanske carevine”...

I dok Hrvati danas veličaju svoje “domobrane” počev od Tuđmana pa do generala Gotovine i Markača, pevaju pesme Tompsona i ostalih ustaša i veličaju dan “svoje” pobede nad srpskim civilima i nejači, ja ne mogu da zaboravim da je jedan od stradalih Srba moj rođak Slavko Zubović. Mučen, oslepljen, ubijen... ali ne i zaboravljen, laka ti crna zemlja brate....

Imam obavezu da napomenem da se dalje na slikama nalaze izuzetno potresne fotografije. Nažalost one su samo mikroskopski deo vizuelne i mnogobrojne dokumentacije o stradanju srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije. Potreba istine o svim tragičnim dešavanjima ne dozvoljava nikome, a najmanje nama Srbima, da ćutimo o zločinima koji su počinjeni nad Srbima.

ZABORAVI AKO MOŽEŠ !!!