[ Generalna ] 29 Oktobar, 2009 15:34
Danas sam nosio nekakvu pošiljku u poštu, a pošto je baš u to vreme bila primopredaja smene, a ja odveć gladan otišao sam u obližnji restoran na ručak. Ne znam zašto i čime izazvano, tek onako mi se vratilo sećanje na razgovor sa jednim kolegom i dobrim prijateljem Milanom zvanim „čaplja“.

U to doba, radio sam na montaži procesne opreme u fabrici cigatera MONUS u Inđiji. Uslovi rada krajnje neljudski, radilo se i po 14 sati u hali koja je još uvek smrdela na sveži malter i gde je osvetlenje bila misaona imenica. Nas četrnaest operativaca, šest elektro i osam mašinskih inženjera radilo je punom parom sa nadom da ćemo nakon podizanja i isprobavanja opreme ostati u fabrici kao stalno zaposleni na održavanju. Mogućnosti napredovanja bile su sasvim nejednake, na to smo svi bili da tako kažem, poslovno životnim iskustvom već naviknuti; ali ne i na to da se onakav ljudksi otpad i šljam može uspeti na visoko rokovodeće položaje. No dobro... izdržali smo.

Nakon devet meseci napokon smo podigli opremu i počeli sa bezsirovniskim probama opreme. Prebačen sam u održavanje i prvi zadatak bio je izrada razvodnih ormara za napajanje elektromotora u kotlarnici, i tu počinje priča. U kotlarnici je bilo nekoliko zaposlenih, s početka su i oni isprobavali mašine pre puštanja u rad i kako to obično biva u pauzi za kafu upoznaš se sa kolegama, krenu priče ko je odakle, gde je radio, kakvi su uslovi itd. Kolega koji je došao iz Sente bio je jedan od onih finih, mirnih ljudi koje samo interesuje da što pre završe posao i da odu kući svojoj ženi i deci. Poljoprivredna zadruga u kojoj je radio pre dolaska u MONUS nije više radila i valjalo je naći drugi posao kako bi se prehranila porodica. Milan je bio izuzetno mršav i visok čovek, povijenih ramena, visokog čela i uredno počešljanom kosom više je ličio na učitelja ili kakvog poštanskog činovnika nego na težaka koji čitav život obrađuje zemlju, a njegovo držanje opravdavalo je nadimak čaplja koji su mu zakačili po dolasku kotlarnicu.

Spasovdan, kako poneki ovde vole da zovu dan kada se deli plata prošao je obično i radno kao i svaki drugi dan u ovoj fabrici. Plata nije bila loša za ono vreme, ali ipak mala za onoliko koliko smo i što smo radili. Oni koju su navikli i na gore dva puta su brojali u neverici. Krenuli smo kući i usput nabrajali ko kako i na šta potrošiti platu, koliko će se potrošiti u kafani, koliko na benzin, šta će i da li će se išta pokloniti ženi, a Milan je samo ćutao. Kako je put odmicao tako se grupica osipala dok nismo ostali samo nas dvojica. „E ja sada idem da se počastim“ reče on... „ženi ću da pošaljem pola plate, a ja idem da kupim dva, ne jedan nego dva bureka i kolač. Jedan ću da pojedem odmah zato što sam jako gladan, a drugi ću lagano pojesti nakon kupanja. Kolač ću ostaviti za kasnije, nisam navikao da toliko jedem“.

I eto, to me sećanje navelo na razmišljanje koliko smo mi ustvari srećni onim što imamo i koliko toga želimo što nam nije potrebno, već nametnuto? Mnogi su postali su robovi jahti, motora, automobila, lepih žena i napirlitanih lepotica kakve postoje samo u magazinima te toliko maštaju o njima da su konstantno nezadovoljni svojim ženama. Setimo se samo na koji su način žene bile prikazivane na slikama od pre samo 100 godina i shvatićemo koliko nam je mozak pomračen današnjim fotomontažama. Žene pak, umeto da muškarcu pruže ljubav i zadovoljstvo toplog porodičnog gnezda sve više vremena provode u zatezanju svoga tela u teretanama i na trim stazama i postaju toliko izmorene da nemaju vremena za muža i decu. Današnje devojke postaju umorne žene željne karijere (to se zove emancipacija) nesposobne za bilo kakvu vrstu ljubavi sa muževima. Time se gubi porodica i njena harmonija, gubi se ona osnovna ćelija društva u kojoj deca stiču osnovnu kulturu. Na ovaj način, roditelji imaju malo vremena za odgoj dece, ona postaju zaglupljena video igricama gde stalno nekoga love i ubijaju. Ljudski rod gubi harmoničan odnos sa okruženjem, ne saoseća sa prirodom, kroji svet prema svojim željama i vodi ga do uništenja.

Vratite se svojim korenima i slavite krsnu slavu, molite se Bogu i idite u crkvu, ne popuštajte lažnim i lakim iskušenjima, okupite porodicu oko sebe, provedite vreme sa decom, izađite u prirodu, radite 6 dana jer rad pomaže čoveku, živite po Hristovom učenju i Božijem zakonu jer to je jedini način da opstanemo.
[ Generalna ] 06 Oktobar, 2009 23:39

Krevet mlade raspuštenice podne surovo i sunce već visoko je. 

Pored nje baraba lokalna, ostarela krntija, sin neznanog junaka,

kopile od kopileta, bez korena i ognjišta, gužva praznu kutiju zlatnog Marlbora.

„Stavi kafu pička ti materina i otvori prozor da uđe malo vazduha“.

Stomak kao bure valja, krme izlazi iz kreveta do WC-a samo da povraća.

A bilo je lepo sinoć pod stolom, loša navika sasvim normalna.

Izlizane farmerke i usrane kaubojke, stil opaki, naravno lokalni.

Kreće u kafanu tamo gde ga znaju, stoka se skuplja oko pojila.

 „Mala ođe kafu i stavi na crtu, plaćam kad dobijem samo da obrnem“

Mora se raditi danas, zajebati mamlaza naivnog, naravno lokalnog.

Verno čeka raspuštenica mlada, ko jebe decu mogu ona sama.

Jedi sine evo sad će mama, nešto mi se šminka razmazala.

Doručak spremaj u frižideru je pašteta, na polici od juče hleba,

čika ti je kupio mobilni, slobodno pozovi ako ti nešto treba.

Pazi na brata i sudove operi, idem čekaju me frizeri i maseri.

Ludilo je blaga reč za sve što se događa, apatija mnoge pogađa,

sve bi bilo bolje da se korov iskoreni, policija u senci s njima plen deli.

Kazne nema za učinjena nedela, zar savest ne peče gospodine sudija?

Dal’ vam fale muda ili kita? To vam je tema to se večeras pita!!!

Laka Vam noć lokalne sudije, neko mirno spava.... a neko ne.

 

No to neka Vas ne brine, previše je govana i ovako, zar ne?

 

[ Generalna ] 02 Oktobar, 2009 12:31
28.08.2009 – У Хрватској срушен споменик због три прста
Споменик морнару, ријечког кипара Павла Перића, у парку покрај пулске Арене, поново је срушен због подигнута три прста. Статуа морнара од ливене бронзе, висока око 190 сантиметара, срушена је са каменог постоља и бачена на земљу. При томе је откинут и украден комад десне руке дужине 70 сантиметара. Споменик је постављен у Пули 1953. поводом 35 година од стрељања морнара из Боке которске и Пуле због побуне против Аустроугарске монархије.

09.09.2009 – Лекар Хрват одбио да лечи Србина
Хрватски лекар лекар Есад Мујкановић из Оточца, због националне нетрпељивости према Србима одбио је да лечи пацијента српске националности који је претрпео мождани удар. Србин Бошко Радић се у недељу обратио лекару у локалној болници али му је овај рекао да му ништа не фали, одбио сваку помоћ и притом га вређао на националној основи назвавши га четником, исто као и председника општине Врховина који у име пацијента ургирао код поменутог лекара да се болесник пребаци у већу болницу.

10.09.2009 – Хрвати ученици напали ученике из Србије
Ученике београдске Математичке гимназије мучки су нападнути од стране ученика средње Медицинске школе из Задра.
Лакше су повређени један професор и туристички водич агенције "Модена тревел" из Новог Сада, која је организовала београдску екскурзију. Како кажу у тој агенцији, већи инцидент избегнут је захваљујући томе што су се ђаци и професори из Србије склонили (побегли) у аутобус.

22.09.2009 – Изјава градоначелника Сплита Жељка Керума
Градонашелник Сплита Жељко Керум Керум је у емисији Хрватске телевизије "Недељом у 2", упитан о отварању српских трговачких центара у Хрватској и улагању Мирослава Мишковића на хрватско тржиште, одговорио: "Срби нам никад ништа доброг нису донели, па неће ни сад. Не само Срби, него и Црногорци."

24.09.2009 – Оливер Драгојевић: Никада нећу певати у Србији
Оливер Драгојевић, Мишо Ковач и Тереза Кесовија изјавили су да никада неће певати у Србији.

01.10.2009 – Нереди у Темишвару
Навијачи загребачког Динама изазвали су велике нереде на улицама Темишвара пред меч Лиге Европе, а после две велике туче БББ са Румунима и Србима, ухапшено је 35 хрватских изгредника. Бед Блу Бојси, који су се окупили у центру града, у коме живи 7.500 грађана српске националности, палили су бакље, бацали петарде, скандирајући "Хајмо четници - где сте се сакрили" и "Уби, уби, уби Србина". Хрватски навијачи кренули су од хотела Континентал према Тргу јединства где су их напали навијачи Темишвара при чему су Хрвати извукли дебљи крај". Румунски новинари наводе и да је на место сукоба дошло неколико кола хитне помоћи како би помогли повређеним Хрватима 'разбијених глава и поцепане одеће'.

По ко зна који пут хрватске усташе показују колико су искомплексирани свиме што је српско, то је чињеница која је одавно позната, а предтставља стање њихове нације. Скоро половина Хрвата не сматра да је ликвидиација стотина хиљада Срба, Јевреја, Рома и осталих нешто лоше, за њих то је само „израз домољубља“, јер усташе су „само хтеле да направе независну Хрватску“?!? Постоје многи текстови о томе да су немачки војници, као и старешине СС дивизија писале својим надређенима са молбом да се смање усташки злочини над Србима, док су италијански војници били скамењени видевши гомилу људских очију које су усташе вадиле српским цивилима током рата. Ниједна нација никада неће мрзети Србе толико колико је мрзи хрватска нација. Младим нараштајима у „лијепој њиховој“ испира се мозак антисрпском пропагандом и колико год им усађују љубав према својој, толико им више усађују мржњу према нашој земљи и свиме што је српско. Нажалост, често у усташким нападима директно страдају особе српске националности и споменици за које се сматра да носе српска обележја и симболе. Споменик морнару грешком је страдао обзиром да прави српски симбол није три раширена прста већ три спојена прста десне руке (*). Хрватске усташе полагале су заклетву своме поглавнику пред римокатоличким свештеником са раширена три прста десне руке, а преузеле су га од немачких СС јединица. Задојени мржњом, а притом потпуно историјски необразоване усташе срушили су споменик са усташким симболима.

Оно што ме такође веома нервира јесу наши медији који почињу да личе на хрватске медије током антисрпске кампање са почетка деведесетих година. Да су којим случајем наши лекари одбили лечење пацијента хрватске националности или да је градоначелник, нпр. Ниша изјавио да не жели долазак хрватских трговачких центара то би дигло велику прашину код нас и на те људе би се обрушила читава „проевропски оријентисана јавност“ уз изјаве типа „стидим се што сам Србин“ успут оптужујући Србију за фашизам и тоталитарни национализам. Оно што ме је такође негативно иснпирисало да напишем овај текст јесте писање СВИХ медија о нападима хрватских навијача на полицију и навијаче Темишвара. Свака туча у којој учествују навијачи Партизана, Звезде или било ког другог српског клуба окарактерисана је као „напад хулигана“, док су навијачи свих осталих земаља увек и само увек „навијачи“.

Хрватске усташе нека лече своје комплексе на други начин, а на нападе не треба узвраћати истом мером, не дај Боже се случајно нервирати због овога јер тиме би само показали да смо исти као они. Сад ће неко вероватно покушати да нам објасни како су све ово ипак изоловани инциденти који немају политичку подлогу, наравно Срби су криви јер постоје, а Хрвати су много фина нација....

(*) СРПСКИ ВОЈНИЦИ СУ ЗАКЛЕТВУ ПОЛАГАЛИ СА СПОЈЕНИМ ПРСТИМА ДЕСНЕ РУКЕ КАО СИМБОЛ ЈЕДИНСТВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ, УПРАВО ОНАКО КАКО СЕ ПРАВОСЛАВЦИ ОСЕЊУЈУ ЧАСНИМ КРСТОМ, ОДНОСНО КРСТЕ. Прво раздвајање прстију код Срба почео је пропагирати Вук Драшковић почетком деведесетих година прошлога века. Срби заборављају стари хришћански поздрав са спојена три прста и узимају антихришћански са раздвојена три прста.