[ Generalna ] 07 Oktobar, 2008 23:02
Milisav je pre neki dan napunio 29 godina. Proslavio je rođendan u uskoj prostoriji sa cimerom, u sobičku bez prozora sa dva kreveta i toaletom. Voleli su svoju ćeliju nazivati sobičkom, to im je davalo neki poseban osećaj zajedničke pripadnosti nekom prostoru. Znali su mnogo jedan o drugome, sem onoga zbog čega su ovde. Milisav je znao da mu je namešteno. Sudija je takođe znao da mu je namešteno, ali sudija je imao dvoje maloletne dece koje je trebalo školovati i izvesti na pravi put, ma šta to značilo. Uskoro se bližio dan njihovog rastanka, Milisav je odležao kaznu od 15 godina uslovno smanjenu na 10 zbog dobrog vladanja. U zatvoru je bio momak za primer i „devojka za sve“.

Vetar je noseći prohladan vazduh sa severa obarao svaki požuteli list najavivši time skori dolazak jeseni, doba koje je Milisav najviše voleo i koje ga je potsećalo na šetnju Kalemgdanom i miris toplih, tek pečenih kestena. Odlučan da se potseti starih lepih vremena krenuo je pravo ka Kalemegdanu, nadajući se da je ulični prodavac kestenja još uvek na starom mestu kod gradske biblioteke. Naišao je na umrlicu ispod koje je stajala vaza sa uvelim cvećem... ništa više nije isto, ništa kao što je nekada bilo. Obeshrabren, pognute glave i suznih očiju pošao je laganim korakom put starog kraja gde je nekada sa momcima iz kafane igrao košarku i dobacivao devojkama.

Noć je bivala sve hladnija. Kako nije imao gde da ode seo je na klupu u park, istu onu klupu sa koje ga je policija pokupila noć pre nego što je završio u centralnom zatvoru. Bljesak iz prošlosti vratio je sećanje 10 godina unazad kada je sa prijateljima krenuo na pivo u obližnju kafanu. Sreo je Momu, očevog prijatelja koji je čitavu noć častio društvo pričajući im zanimljive priče o Americi – zemlji u kojoj se svi snovi ostvaruju. Milisav i prijatelji su ga sa pažnjom slušali. Njihove mladalačke oči pune snova pratile su svaki njegov pokret. Duša željna lagodnog života kao kod onih tatinih sinova sa dobrim kolima i napumpanim cicama, sanjala je američki san. Tu noć je sanjao Ameriku.

Sledećeg dana skovali su plan. Namamiće Momu u kafanu, sipaće mu otrov u piće i oteće mu pare. Niko neće posumnjati, odveć je Moma bio star i niko za njega nije ni znao. Nije imao porodicu, živeo je sam u staroj kući podno Avale. To je sve što mu je ostalo od porodice kad je kao momak njegovih godina krenuo put Amerike. Jedino je Milisav bio protiv toga, iako mlad imao je drugačiji pogled na svet od ostalih momaka iz kraja, ali krenuo je sa njima pokušavajući da ih odvrati od zle namere. „Ćuti ti kukavico jedna“, govorili su ostali.....“ili si sa nama ili nisi, takav nam u društvu ne treba“. Pratio ih je na pristojnoj udaljenosti, smišljajući kako da pomogne starom Momi, a da pri tom ipak ne postane ono što su drugi od njega očekivali. Šetajući parkom video je policijska kola, seo na klupu i zaspao. Ista ona kola koja su ga kao glavnog osumnjičenog odvela pred sud. Svedoci „njegovog plana“ bili su isti oni momci iz kafane sa kojima je igrao košarku i dobacivao devojkama....


[ Generalna ] 02 Oktobar, 2008 18:16
Čitao sam danas vladicin blog.... izgleda da patimo od iste bolesti, žal za mlados’ – opaka stvar jer i od toga može da se rikne. Iako sam duhom mlad, realno shvatam da me moje rane tridesete godine obavezuju na ozbiljnije ponašanje, planiranje porodice i ko zna čega sve još. A meni još srce mlado, željno da ode, da vidi, da oseti, da zaigra. A sa druge strane – posao, godine koje prete, kosa koja odavno već sedi, veza koja traje i obećava.... stvari zbog koje treba čvrsto biti na zemlji i zbog kojih je teško isto koliko je i lako. Ne znam gde ću dalje, ali znam da nazad ne mogu.... a mladost ostaje tamo negde, daleko iza nas, smešeći se svojoj ludosti, smelosti i bezbrižnosti.... s vremena na vreme kresne neka iskra sećanja koja nam navuče onaj bezobrazni osmeh na lice i odvuče pogled.... tamo daleko.

* * *

Danas je bio kurir UPS-a da pokupi uzorke robe koje šaljem u Belgiju i Litvaniju. Od sasvim običnog momka, koliko sam mogao da zapazim ne naročito obrazovanog, ali vrednog i poštenog što je po meni bitnije od obrazovanja, dobio sam pohvalu za rad koji obavljam. Mrzim i prezirem ustaljene pohvale i tapšanja po ramenu kvazi pametnjakovića, laskača i slatkorečivaca.... ovo je bilo nešto drugačije – iskreno. Kaže, pravo je zadovoljstvo raditi sa Vama gospodine, koliko već sarađujemo zajedno, meni se nijednom nije desilo da čekam na dokumentaciju, sve je uvek spremno, lepo spakovano i unapred najavljeno. E pa...

* * *

Za početak, rođen sam i odrastao u Rijeci (sadašnja Hrvatska), u doba najveće krize, odnosno 1993 došao sam ovde u Srbiju kao petnaestogodišnji klinac i počeo svoj životni put, konstantno gradeći svoju ličnost i sebe kao kvalitetnu osobu. Po nekom mom razmišljanju, kvalitet jedne osobe odražava se u tome da ostane dosledna sebi i svojim principima, uzornom i kulturnom ponašanju u skladu sa svojim mogućnostima i obrazovanjem bez obzira na probleme koji nailaze kroz život i koji je besomučno šibaju na vetrometini iskušenja. Čovek je onaj koji pored svih iskušenja ostane svoj, koji iz svega izlazi jači i bogatiji za iskustvo. Danas sam čuo jednu rečenicu..... ah da, Vi ste iz one kulturne države.... i ne znam šta je to trebalo da znači. E pa.... izvinite što sam obrazovan, pošten i iskren i izvinite što sam iz one tamo „kulturne“ države, ali takav sam i ako Vam to smeta zapitajte se kakvi ste.