[ Ljubav ] 30 Jun, 2008 17:30
On je izlazio noću, ona danju. Sreli su se u sumrak u jednom malom lokalu.

Imao je skoro sve što je normalnom momku potrebno. Završio je srednju školu, nije hteo da studirao iako je mogao. Imao je redovan posao, mogućnost napredovanja, učenja i kasnijeg preuzimanja porodičnog posla. Žestok momak na dobrom glasu.

Voleli su se uprkos razlikama.

Ona je imala sve što je normalnoj devojci potrebno, pa čak i više od toga. Kći direktora uspešnog preduzeća, gimnazijalka, devojka na meti lokalnih tatinih sinova. Upravo takav joj je trebao da postane slobodna i samostalna. Barem je tako mislila.

Kratko su se zabavljali i ubrzo nakon toga ostala je u drugom stanju. Svadba je bila ogromna, njen prebogati otac je tako hteo iako njegovi roditelji nisu bili za takav događaj – ali da se ne bi zamerili deci pristali su na veliku svadbu i naravno podelu troškova. Prodali su staro imanje kako bi imali dovoljno. Venčanje je bilo predivno i ako je nešto bilo kako treba to je upravo venčanje.

Počelo je dobro, dok je on vredno radio ona je spremala kuću, dočekivala ga uvek sa prelepim ručkom i obaveznim kolačima. Čekali su porođaj. Planirali su zajedničku budućnost i maštali o parama koje će da naslede od njenog oca i njegovog porodičnog posla. Kad se rodio sin slavilo je i staro i mlado...ali slavlje nije dugo trajalo. Premladi da se suoče sa obavezama oko tek rođenog deteta, ubrzo su počeli da prebacuju odgovornost jedno sa drugo. Ručkovi su bili sve ređi, kolače nije spremala, poljupci su postajali hladniji....ona je ponovo nastavila da izlazi danju, a on noću. Voleo je društvo, kafane i kocku, volela je šminku, izlaske i tračeve. Dete su čuvali roditelji, bebisiterke, prijatelji i bliža rodbina. Ubrzo su shvatili gde će ih ponašanje odvesti i pokušali su da isprave greške mladosti...pokušali su da budu ozbiljniji i da se prihvate svojih bračnih obaveza.....nakod 9 meseci rodio se drugi sin. I opet se slavilo... i opet se plakalo. Kafane, obostrani izlasci i svađe su postajale sve češće.... pljuvala ga je, tukao ju je. Psovala ga je, tukao ju je. Zamerala mu je....otišao je.

Evo već je druga godina od njihovog rastanka....
[ Generalna ] 27 Jun, 2008 18:38


Posao – veoma bitan
Direktor elektrodistribucije
U društvu naravno cenjen
Upravnik velike institucije
Žena, deca i „savršen“ brak
Menja stanje kada padne mrak

U kafanu rado svrati
Voli po jednu da popije
Retko se desi da turu plati
Kapljici dobroj robuje
Zlatno burence radi do jutra
Laku noć, vidimo se sutra

Danju direktor a noću alkos
Fotelju šankom zamenjuje
Za dobru kapjicu on ima nos
Tura za turom se smenjuje
Sudbinu svoju hteo je da kroji
Zbog ciroze zadnje dane broji

 

[ Generalna ] 23 Jun, 2008 17:00
Nema ničeg tako interesantnog za priču kao šala ili anegdota koju život piše.

Počeo sam renoviranje sobe. Upravo zbog toga što nemam nameru da se oženim u skorije vreme poželeo sam da unapredim svoj životni prostor. Gletovanje, krečenje, hoblovanje i lakiranje parketa, nov nameštaj...pardon, trokrilni ormar + TV polica...to je otprilike nešto što sam zamislio.
Rasklapanje sobe i izbacivanje stvari počelo je za vikend, ostao je jedino krevet i računar, dve najvažnije stvari u mojoj sobi!!!
Sve ostalo je napolju....knjige u kutijama, odeća u pomoćnom ormaru....Sutra počinjem sa krečenjem, biti će gotovo za koji dan, zatim ide hoblovanje parketa i lakiranje...pa ponovno uselenje za jedno desetak dana. Traje, ali nadam se da će biti lepše nego do sada. Isplanirao sam da soba bude u boji kajsije, plafon beo, nameštaj u prirodnoj boji bukve...treba mi jedno fino parče prostora gde mogu da se opustim kad dođem kući.

Dok smo kum i ja skidali stare lajsne, moj ćale je pripremao alat u garaži potreban za izvlačenje šrafova. Nakon dobro obavljenog posla, otvorili smo po pivo...tek da se opustimo pred utakmicu. Hmm...

U tom upitah,
jeli ćale....imaš li nameru da čuvaš ove šrafove? Znam da sve živo čuva i ne dozvoljava ni ekser da se baci, a kamoli šraf. Pa kako neću, odgovori ćale....ovi su šrafovi koštali 700 €.... Ehh, 700!?

Da da, 700 €....po te si šrafove išao kada si slupao pežoa (pežo 106, ćaletov ljubimac na četiri točka).

Slatko smo se nasmejali to veče....
[ Generalna ] 22 Jun, 2008 21:20
Sa prethodnog posta sam zabranio komentare iz jednog razloga...ne želim da post koji sadrži priču postane ratno polje između mene i glumca. Zato otvaram ovaj post gde je slobodno otvoreno "ratovanje" između mene i glumca, posmatrači i ostali učesnici "rata" su dobrodošli - plavi šlemovi nek se teraju u materinu, oni nisu dobrodošli. Izvoli momak....
[ Generalna ] 20 Jun, 2008 18:45

Ne tako davno, jedan veliki direktor jedne velike firme odveo je na večeru neke velike ljude u jedan veliki restoran. Veliki direktor je vozio velika kola ali živeo je u malom gradu, takoreći selu. Velikog direktora su okruživali mali radnici, mali konobari, mali pomoćnici i mali ljudi. I nije ih voleo, niti su oni voleli njega. Bahatost, oholost i neumerenost su bile glavne osobine velikog direktora. On nije posedovao kvalitetne osobine kao što su umerenost, smirenost, kultura, razumevanje i tolerancija.

Elem, na toj velikoj večeri u velikom restoranu svirao je jedan mali pijanista. Na repertoaru su bila dela Mocarta, Betovena, Rahmanjinova i Šopena. Posle velike i obilne večere i nekoliko velikih tura pića, veliki direktor razgalamio se koliko je mogao, toliko se glasno smejao tako da je njegovim velikim prijateljima postajalo neprijatno. Od njegove vike tiha muzika klavira postajala je sve tiša i tiša – sve dok nije potpuno prestala. U momentu kad je pijanista ustao, već dobro pijani veliki direktor glasno je povikao: konobar – dovedi mi onog malog da nam zasvira nešto. Mali konobar je pokušavao da zaštiti malog pijanistu govoreći velikom direktoru kako ovo ipak nije takvo mesto i da ne može da naručuje muziku po svojoj želji, ali čuvši o čemu se radi mali pijanista ipak je prišao velikom direktoru i ljubaznim tonom upitao šta gospodin želi da čuje. Sviraj nam nešto od Baha, reče veliki direktor otresitim glasom, pomalo zaplićući jezikom od velike količine popijenog alkohola. A šta gospodin želi, ponovo ljubaznim tonom upita pijanista. Veliki direktor je bio na mukama, oči svih gostiju bile su uprte u njega i sa blagim osmehom na licu naslućivajući veliku moralnu pobedu malog čoveka, očekivali su njegov odgovor. Veliki direktor tiho je rekao malom pijanisti nek svira šta god želi. A ne gospodine, molim Vas, hteli ste Baha zar ne? Mali pijanista bio je uporan u svojoj nameri....molim Vas, kažite mi šta od Baha želite da čujete na klaviru? Veliki direktor je pognuo glavu i ćutao, svi u restoranu su ćutali i oko minut posmatrali situaciju.

Tako sam i mislio reče pijanista smireno....okrenuo se i otišao, noseći u sebi ponos malog čoveka. Kultura je još jednom pobedila bahatost.